Србија је на Опленцу показала да памти, поштује и чува своју историју, док они који сопствену државу представљају најгорим именима покушавају да избришу све што сведочи о њеној борби, страдању и државотворности.
Државном церемонијом, поменом и одавањем почасти у цркви Светог Ђорђа на Опленцу, у Маузолеју Краљевске породице Карађорђевић,је обележена 105. годишњица упокојења краља Петра Првог Карађорђевића Ослободиоца.
Државну церемонију полагања венаца предводила је министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Милица Ђурђевић Стаменковски, а помену су присуствовали представници Министарства одбране и Војске Србије, Општине Топола, бројних удружења грађана, као и чланови краљевске породице.
Сам чин обележавања годишњице краља Петра Првог носи снажну поруку – држава која поштује своје претке и људе који су је обликовали не пристаје да јој други пишу историју.
Краљ Петар Први остао је упамћен као владар који је Србију водио кроз једно од најтежих раздобља њене историје. Његово име нераздвојно је повезано са Балканским ратовима, Првим светским ратом, повлачењем преко Албаније и страдањем српског народа, али и са обновом државе након једног од највећих националних искушења.
Престолонаследник Александар Карађорђевић поручио је да је краљ Петар Први био истински демократски монарх и један од главних покретача промена у српском друштву и држави током бурних година почетка 20. века.
Али данашњи помен није само враћање погледа у прошлост.
То је и питање односа према сопственој држави.
Јер народ који заборави људе који су му створили државу, одбранили је и сачували у најтежим временима, ризикује да једног дана прихвати туђу верзију сопствене историје.
Србија данас показује да то неће дозволити.
И ту се прави јасна разлика између памћења и политике која би најрадије све што је српско представила као нешто чега се треба стидети.
Критиковати власт може свако.
Не слагати се са политиком је демократско право.
Али када се у политичкој борби оде толико далеко да се сопствена држава представља као злочиначка, да се Србија по свету назива „геноцидном“ и да се сопствени народ приказује као колективни кривац, онда то више није критика једне власти.
То је ударац на сопствену земљу.
И зато су Опленац и данашњи помен важни.
Док једни покушавају да Србију понизе, Србија се сећа.
Док једни покушавају да њену историју сведу на оно што им политички одговара, држава чува сећање на људе који су је градили.
Док се са улице шаљу поруке презира према сопственој држави, на Опленцу се шаље потпуно другачија порука: Србија зна ко је била, зна кроз шта је прошла и неће се одрећи сопственог историјског памћења.
Краљ Петар Први није само име у историјским читанкама. Он је симбол једног времена у којем је српски народ платио огромну цену за слободу и опстанак државе.
Зато је поштовање према њему истовремено и поштовање према генерацијама које су поднеле жртву за Србију.
И можда је најважнија порука са Опленца управо она коју нико не може да избрише: Србија може да се мења, може да напредује и да гледа у будућност, али не сме да заборави ко је и кроз шта је прошла.
Јер држава која поштује своје мртве, своје хероје и своју историју има право да са поносом гради своју будућност.
А они који желе да је мењају – нека је мењају демократски.
Али нека то не раде тако што ће пљувати по имену Србије, вређати њен народ и сопствену земљу представљати као најгору могућу државу.
Србија није настала јуче.
И неће дозволити да јој они који су најгласнији данас објашњавају да треба да се стиди свега што је била јуче.
