Dok se na društvenim mrežama vatra već danima koristi za politička prepucavanja, prozivke i prikupljanje jeftinih poena, na terenu se vodi borba u kojoj nema mesta za velike reči i internetsko junačenje.
Lako je biti heroj dok sediš u hladu i kucaš po telefonu.
Lako je napisati „podrška“, podeliti snimak požara, dodati tri uzvičnika i objasniti celom svetu ko je kriv.
Lako je biti najveći patriota na internetu.
Samo što vatra, za razliku od društvenih mreža, ne pada na parole.
Ne gasi je komentar.
Ne gasi je hešteg.
Ne gasi je objava od sto deljenja.
Vatru gase ljudi.
I upravo tim ljudima, vatrogascima koji danima rade u teškim uslovima, danas je u Deliblatskoj peščari otišao predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Vučić je razgovarao sa vatrogascima i pripadnicima službi angažovanim na gašenju požara, zahvalio im na ogromnom trudu i najavio da će mnogi od njih biti odlikovani.
I to je, za promenu, jedna slika koja ne zahteva previše objašnjavanja.
Čovek došao tamo gde gori.
Vatrogasci su tamo gde gori.
A požar ne zanima ni vlast ni opoziciju.
Ne zanima ga ko ima više lajkova.
Ne zanima ga ko je na internetu najglasniji.
Ne zanima ga ni ko je sebi dodelio titulu najvećeg patriote.
On jednostavno gori.
A onda dolazimo do onog dela koji će sigurno zasmetati svima koji su navikli da svaku nesreću prvo pretvore u politički status.
Kada se pojavi požar, odjednom svi znaju šta je trebalo uraditi.
Jedan zna da je trebalo poslati avion.
Drugi zna da je trebalo poslati helikopter.
Treći zna da je sve moglo da bude gotovo za dva sata.
Četvrti već zna ko je kriv.
Peti ima „ekskluzivnu informaciju“.
I tako, dok ljudi na terenu ulaze u dim, na internetu se odvija svetsko prvenstvo u pametovanju.
Samo jedna stvar nedostaje.
Pomoć.
Jer kada čovek stvarno hoće da pomogne, onda ne mora mnogo da priča.
Ponese vodu.
Ponudi mehanizaciju.
Organizuje ljude.
Donese šta je potrebno.
Pita gde može da bude koristan.
To je pomoć.
Sve ostalo je priča.
A priče će uvek biti.
Posebno na internetu.
Tamo je svako komandant, spasilac, stručnjak za požare i vrhunski poznavalac rada državnih službi.
Samo je zanimljivo što se ta internetska hrabrost nekako mnogo ređe vidi tamo gde je temperatura visoka, gde se diše kroz masku i gde čovek ne zna šta ga čeka iza sledećeg oblaka dima.
Tamo nema tastature.
Nema komentara.
Nema mogućnosti da se obriše ono što ste napisali.
Tamo se radi.
A brojke su surovo jednostavne.
Prema podacima koje je danas izneo Vučić, iz letelica je na požarište do sada izbačeno 492 tone vode.
Četiri stotine devedeset dve tone.
To nije politička parola.
To je voda bačena na vatru.
To je konkretna pomoć.
To je tehnika.
To su piloti.
To su ljudi.
To su vatrogasci koji rade dok se drugi raspravljaju.
U gašenju požara angažovani su pripadnici MUP-a, Vojske Srbije, dobrovoljna vatrogasna društva, mehanizacija i drugi timovi, uz međunarodnu pomoć koja je stigla kada je zatražena.
I zato je dobro što je predsednik danas bio tamo.
Ne zato što jedna poseta sama gasi požar.
Ne gasi.
Požar gase ljudi koji su na terenu.
Ali država mora da bude tamo gde su njeni ljudi.
Mora da vidi šta im treba.
Mora da obezbedi tehniku.
Mora da obezbedi ljudstvo.
Mora da stane iza onih koji rizikuju život.
I upravo je to danas urađeno.
Vučić je najavio i odlikovanja za vatrogasce koji su se posebno istakli, što je najmanje što može da se uradi za ljude koji su svoj posao radili pod uslovima u kojima većina nas ne bi izdržala ni nekoliko minuta.
A sada neka se ponovo vrate telefoni.
Neka se nastave statusi.
Neka se broje lajkovi.
Neka se objašnjava ko je „pravi patriota“.
Samo jedno nemojmo da zaboravimo.
Patriotizam nije fotografija sa zastavom.
Nije rečenica napisana velikim slovima.
Nije ni objava u kojoj piše „uz svoj narod sam“.
Kada nečija kuća gori, patriotizam je da pomogneš čoveku.
Kada vatra preti ljudima, patriotizam je da odeš tamo gde si potreban.
Kada vatrogascu treba voda, oprema ili tehnika, patriotizam je da se to obezbedi.
A kada ljudi danima rizikuju živote, patriotizam je da im kažeš: „Hvala vam.“
Zato današnja slika iz Deliblatske peščare vredi više od hiljadu internetskih rasprava.
Vučić je među vatrogascima.
Vatrogasci su među plamenom.
Letelice bacaju vodu.
Službe rade.
Država je angažovana.
A požar se gasi.
Možemo mi da se svađamo do sutra ko je šta napisao na internetu.
Ali kada se sve svede na najobičniji narodski jezik, stvar je prosta:
Kad gori – treba ustati i pomoći.
Sve ostalo je prazna priča.
