Danima se sluša podsmevanje na račun najavljene pomoći od 6.000 dinara. Za deo blokaderske javnosti taj novac je, kako ga predstavljaju, beznačajan, smešan i nedostojan pažnje.
Dobro.
Ali onda dolazi ono mnogo zanimljivije pitanje: šta će se desiti kada prijava bude otvorena i kada tih 6.000 dinara zaista bude moguće dobiti?
Hoće li oni koji se danas najglasnije podsmevaju reći: „Ne, hvala, meni taj novac ne treba“?
Ili će se, kada prijava krene, iznenada otkriti da je tih „smešnih“ 6.000 dinara ipak sasvim pristojno da legne na račun?
Ne bi bilo prvi put da politički principi zvuče mnogo čvršće dok su još na društvenim mrežama nego kada novac zaista stigne.
Jer upravo tu nastaje najbolji deo priče.
Na internetu: „Nećemo vaših 6.000!“
Kada stigne obaveštenje da je prijava otvorena: „Gde se prijavljuje?“
A kada novac legne: tišina.
Sličnu situaciju već smo gledali i sa ranijom državnom pomoći od 100 evra. Bilo je podsmevanja, bilo je kritika i bilo je onih koji su govorili da im novac ne treba. Ali kada je došao trenutak da se novac preuzme, ideološke razlike sa državom nisu bile toliko velike da bi se novac vraćao.
Zato je sada zanimljivo videti hoće li istorija ponovo da se ponovi.
Hoće li najglasniji kritičari pomoći zaista pokazati doslednost i odbiti je?
Ili će, uprkos svim objavama, podsmehu i pričama kako je 6.000 dinara „ništa“, ipak prvi potražiti gde se stavlja prijava?
Jer ako je nešto zaista bezvredno, onda je najlogičnija stvar na svetu – ne uzeti to.
Ako je, međutim, toliko bezvredno samo dok se o tome piše po internetu, a postaje veoma vredno kada treba da legne na račun, onda problem možda nije u 6.000 dinara.
Možda je problem u doslednosti.
I zato će biti zanimljivo posmatrati jednu malu političku predstavu:
ko će prvi reći da mu 6.000 dinara „ne treba“ – a ko će prvi kliknuti na „prijavi se“?
Tu se, izgleda, najbolje meri razlika između političkog stava i ličnog interesa.
