Srbija je na Oplencu pokazala da pamti, poštuje i čuva svoju istoriju, dok oni koji sopstvenu državu predstavljaju najgorim imenima pokušavaju da izbrišu sve što svedoči o njenoj borbi, stradanju i državotvornosti.
Državnom ceremonijom, pomenom i odavanjem počasti u crkvi Svetog Đorđa na Oplencu, u Mauzoleju Kraljevske porodice Karađorđević,je obeležena 105. godišnjica upokojenja kralja Petra Prvog Karađorđevića Oslobodioca.
Državnu ceremoniju polaganja venaca predvodila je ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Milica Đurđević Stamenkovski, a pomenu su prisustvovali predstavnici Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, Opštine Topola, brojnih udruženja građana, kao i članovi kraljevske porodice.
Sam čin obeležavanja godišnjice kralja Petra Prvog nosi snažnu poruku – država koja poštuje svoje pretke i ljude koji su je oblikovali ne pristaje da joj drugi pišu istoriju.
Kralj Petar Prvi ostao je upamćen kao vladar koji je Srbiju vodio kroz jedno od najtežih razdoblja njene istorije. Njegovo ime nerazdvojno je povezano sa Balkanskim ratovima, Prvim svetskim ratom, povlačenjem preko Albanije i stradanjem srpskog naroda, ali i sa obnovom države nakon jednog od najvećih nacionalnih iskušenja.
Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević poručio je da je kralj Petar Prvi bio istinski demokratski monarh i jedan od glavnih pokretača promena u srpskom društvu i državi tokom burnih godina početka 20. veka.
Ali današnji pomen nije samo vraćanje pogleda u prošlost.
To je i pitanje odnosa prema sopstvenoj državi.
Jer narod koji zaboravi ljude koji su mu stvorili državu, odbranili je i sačuvali u najtežim vremenima, rizikuje da jednog dana prihvati tuđu verziju sopstvene istorije.
Srbija danas pokazuje da to neće dozvoliti.
I tu se pravi jasna razlika između pamćenja i politike koja bi najradije sve što je srpsko predstavila kao nešto čega se treba stideti.
Kritikovati vlast može svako.
Ne slagati se sa politikom je demokratsko pravo.
Ali kada se u političkoj borbi ode toliko daleko da se sopstvena država predstavlja kao zločinačka, da se Srbija po svetu naziva „genocidnom“ i da se sopstveni narod prikazuje kao kolektivni krivac, onda to više nije kritika jedne vlasti.
To je udarac na sopstvenu zemlju.
I zato su Oplenac i današnji pomen važni.
Dok jedni pokušavaju da Srbiju ponize, Srbija se seća.
Dok jedni pokušavaju da njenu istoriju svedu na ono što im politički odgovara, država čuva sećanje na ljude koji su je gradili.
Dok se sa ulice šalju poruke prezira prema sopstvenoj državi, na Oplencu se šalje potpuno drugačija poruka: Srbija zna ko je bila, zna kroz šta je prošla i neće se odreći sopstvenog istorijskog pamćenja.
Kralj Petar Prvi nije samo ime u istorijskim čitankama. On je simbol jednog vremena u kojem je srpski narod platio ogromnu cenu za slobodu i opstanak države.
Zato je poštovanje prema njemu istovremeno i poštovanje prema generacijama koje su podnele žrtvu za Srbiju.
I možda je najvažnija poruka sa Oplenca upravo ona koju niko ne može da izbriše: Srbija može da se menja, može da napreduje i da gleda u budućnost, ali ne sme da zaboravi ko je i kroz šta je prošla.
Jer država koja poštuje svoje mrtve, svoje heroje i svoju istoriju ima pravo da sa ponosom gradi svoju budućnost.
A oni koji žele da je menjaju – neka je menjaju demokratski.
Ali neka to ne rade tako što će pljuvati po imenu Srbije, vređati njen narod i sopstvenu zemlju predstavljati kao najgoru moguću državu.
Srbija nije nastala juče.
I neće dozvoliti da joj oni koji su najglasniji danas objašnjavaju da treba da se stidi svega što je bila juče.
