Постоје тренуци када политичка прича једноставно налети на зид стварности. Ово је један од њих.
Месецима слушамо како Србија наводно стоји, како се ништа не гради и како је сваки велики пројекат само „слика за јавност“. Добро. Онда погледајте Тиршову 2.
Више од 60.000 квадратних метара нове дечје клинике, која би, према најавама, требало да буде највећа болница за децу у југоисточној Европи. Са опремом, вредност пројекта требало би да буде око 150 милиона евра.
Сада нека неко објасни како се тачно „ништа не ради“.
Не мора дугачко. Једна реченица је довољна.
Јер ово није графикон који може да се тумачи како коме одговара. Није предизборна парола. Није обећање са митинга. То је градилиште.
А градилиште има једну незгодну особину: или постоји или не постоји.
Тиршова 2 постоји.
И расте.
Још је непријатније за причу о „земљи без перспективе“ када се погледа чему ће та болница служити, деци.
Предвиђени су савремена дијагностика, лечење на једном месту, стерилне собе и посебни услови за најосетљивије пацијенте, укључујући децу са опекотинама и имунокомпромитоване пацијенте.
Другим речима, неко је морао да направи план, обезбеди новац, започне изградњу и сада тај пројекат приведе крају.
Може се власт критиковати. Може се са њом политички не слагати. Може се гласати против ње. Све је то легитимно.
Али тврдња да се „ништа не ради“ постаје прилично тешка за одбрану када вам испред очију стоји нова дечја болница.
И ту долазимо до највећег парадокса.
Док се једни утркују у томе ко ће убедљивије описати Србију као земљу без будућности, држава гради објекат који треба да служи генерацијама које тек долазе. Док се политички живот претвара у бескрајно пребројавање блокада, на другом месту се пребројавају квадратни метри. Док једни производе политичку буку, неко мора да произведе резултат.
И то је разлика коју није могуће сакрити коментаром.
Јер када родитељ доведе дете у болницу, неће га занимати ко је написао најбољи политички статус. Занимаће га да ли је лекар добар, да ли је опрема савремена, да ли су услови за лечење адекватни и да ли његово дете има најбољу могућу шансу.
Зато је Тиршова 2 много више од још једног државног пројекта.
То је тест једне једноставне тврдње: да ли Србија може да направи систем у којем ће деца добијати боље услове за лечење него што су их имала раније?
Са Тиршовом 2, одговор иде у прилично добром смеру.
А прича се ту не завршава. Завршени су клинички центри у Београду, Нишу и Војводини, реконструишу се и граде породилишта, а најављен је и долазак иновативних лекова за лечење различитих врста карцинома.
Може неко да каже да је све то недовољно. И вероватно ће неко то и рећи.
Али онда више није питање „да ли се нешто ради“.
Питање је колико се ради, шта још може да се уради и како резултати могу да буду још бољи.
То је већ озбиљна политичка расправа.
Све остало је понављање исте реченице док се неко не умори.
А Тиршова 2 се, за разлику од тих реченица, не умара.
Она расте.
И једног дана, када буде примала прве мале пацијенте, мало ће кога занимати ко је на интернету тврдио да Србија нема будућност.
Остаће болница.
Остаће лекари.
Остаће опрема.
И остаће једно питање које је најнепријатније за сваку политику засновану на тврдњи да се „ништа не ради“:
Ако се ништа не ради, шта је онда ово?
