Izgleda da u delu naše javnosti postoje ljudi kojima Srbija nije problem samo kada se pomene u politici.
Izgleda da je Srbija napravila još jedan „veliki problem“. Ovoga puta nije reč o novom putu, fabrici, sportskoj medalji ili nekom velikom međunarodnom uspehu. Problem je, ni manje ni više, jedna reč – srpski.
Vaterpolo savez Srbije od 1. jula zvanično je postao Srpski vaterpolo savez. Skupština Saveza usvojila je novi Statut, a istovremeno je predstavljen i novi grb, čime je srpski vaterpolo dobio jasnije definisan naziv i vizuelni identitet.
I tu zapravo počinje zanimljiviji deo priče.
Jer, zamislite tu „dramu“: nacionalni sportski savez Srbije sada u svom nazivu ima reč „srpski“.
Zaista, kakva tragedija.
Možda je neko očekivao da se naziv promeni u „Vaterpolo savez koji predstavlja Srbiju, ali da to ne naglašavamo previše, za svaki slučaj“.
Možda bi bilo još sigurnije da se reč „srpski“ napiše sitnim slovima, negde u podnožju, kako se slučajno ne bi uznemirio neko kome nacionalni simboli predstavljaju nepremostiv problem.
Ali ne.
Ovoga puta piše jasno i glasno: Srpski vaterpolo savez.
I to nije nikakva neobična pojava. Upravo suprotno. Nacionalni sportski savezi širom Evrope u svojim nazivima jasno ističu državu i nacionalnu pripadnost. Sam Savez je kao primer naveo praksu brojnih drugih zemalja, među kojima su Mađarska, Hrvatska, Grčka, Nemačka i Slovenija.
Pa ako je normalno da postoji Hrvatski vaterpolo savez, Mađarski vaterpolo savez ili Slovenački vaterpolo savez, teško je objasniti zašto bi upravo Srbija trebalo da se pravi da je njeno ime nešto što treba sakriti.
Srpski vaterpolo je decenijama jedan od najprepoznatljivijih simbola srpskog sporta.
Njegovi igrači su osvajali evropska i svetska prvenstva, olimpijske medalje i najveće moguće trofeje. Kada su stajali na pobedničkom postolju, nije bilo nikakve dileme čiju zastavu predstavljaju.
Bila je to Srbija.
Kada se intonirala himna, bila je to himna Srbije.
Kada se podizala zastava, bila je to srpska zastava.
I sada, kada je sve to dobilo jasniji pečat i u samom nazivu nacionalnog saveza, neki bi da nam objašnjavaju kako je odjednom sporno što piše „srpski“.
Neverovatno.
Novi grb je u tom smislu još jasniji. Na njemu se nalaze stilizovani delfin, vaterpolo lopta i talasi, uz boje zastave Republike Srbije. Spoj sporta, vode i nacionalnog identiteta teško da može biti direktniji.
I šta je tu sporno?
Delfin?
Lopta?
Talasi?
Crvena, plava i bela boja?
Ili je ipak najveći problem to što se na jednom mestu sve to zajedno zove – srpsko?
Ako je ovo za nekoga previše, onda je zaista teško zamisliti šta bi bilo dovoljno „nenametljivo“.
Da se zastava izbaci?
Da se grb očisti od nacionalnih boja?
Da igrači nastupaju bez oznake Srbije?
Da posle pobede niko ne sme da kaže za koga je igrao?
Možda bi neki najradije da se posle osvojene medalje samo ugasi svetlo, kako se niko slučajno ne bi setio da je Srbija upravo osvojila još jedan trofej.
Ali Srbija očigledno nema nameru da se izvinjava zbog sopstvenog imena.
I to je suština cele priče.
Promena naziva nije samo promena jedne reči. Novi Statut predstavlja i uređivanje organizacije i usklađivanje rada Saveza sa Zakonom o sportu, dok su naziv i novi vizuelni identitet deo jasnijeg pozicioniranja srpskog vaterpola.
Drugim rečima, nije neko samo promenio tablu na ulazu.
Uređuje se sistem, postavlja novi identitet i šalje prilično jednostavna poruka: ovo je nacionalni savez Srbije i nema potrebe da se to prikriva.
I možda upravo zato ova promena toliko bode oči onima kojima je svaki nacionalni simbol već unapred sumnjiv.
Jer Srbija ne traži ničiju dozvolu da bude Srbija.
Ne mora da sakriva zastavu.
Ne mora da se izvinjava zbog svojih boja.
Ne mora da objašnjava zašto se njen nacionalni sportski savez zove srpski.
Uostalom, naziv je prilično logičan.
Srpski vaterpolo savez.
Srpski vaterpolisti.
Srpska zastava.
Srpska himna.
Srbija.
Sve na svom mestu.
A ako nekome i dalje smeta jedna jedina reč – „srpski“ – možda je vreme da prihvati jednu prilično jednostavnu činjenicu:
Neće se menjati ime samo zato što se nekome ne dopada.
I ne, Srbija se zbog toga neće izvinjavati.
Naprotiv.
Na novom grbu će biti srpske boje.
U nazivu će stajati srpsko ime.
A srpski vaterpolisti će i dalje izlaziti u bazen da se bore za Srbiju.
Neko će se zbog toga nervirati.
Neko će se podsmevati.
Neko će tražiti „objašnjenje“.
A Srbija će, izgleda, nastaviti da radi ono što je najjednostavnije – da svoje ime jednostavno nosi bez stida.
Jer ako je već problem u tome što piše „srpski“, onda je barem dobro što je sada napisano jasno.
Da se slučajno ne pročita pogrešno.
