Postoje trenuci kada politička priča jednostavno naleti na zid stvarnosti. Ovo je jedan od njih.
Mesecima slušamo kako Srbija navodno stoji, kako se ništa ne gradi i kako je svaki veliki projekat samo „slika za javnost“. Dobro. Onda pogledajte Tiršovu 2.
Više od 60.000 kvadratnih metara nove dečje klinike, koja bi, prema najavama, trebalo da bude najveća bolnica za decu u jugoistočnoj Evropi. Sa opremom, vrednost projekta trebalo bi da bude oko 150 miliona evra.
Sada neka neko objasni kako se tačno „ništa ne radi“.
Ne mora dugačko. Jedna rečenica je dovoljna.
Jer ovo nije grafikon koji može da se tumači kako kome odgovara. Nije predizborna parola. Nije obećanje sa mitinga. To je gradilište.
A gradilište ima jednu nezgodnu osobinu: ili postoji ili ne postoji.
Tiršova 2 postoji.
I raste.
Još je neprijatnije za priču o „zemlji bez perspektive“ kada se pogleda čemu će ta bolnica služiti, deci.
Predviđeni su savremena dijagnostika, lečenje na jednom mestu, sterilne sobe i posebni uslovi za najosetljivije pacijente, uključujući decu sa opekotinama i imunokompromitovane pacijente.
Drugim rečima, neko je morao da napravi plan, obezbedi novac, započne izgradnju i sada taj projekat privede kraju.
Može se vlast kritikovati. Može se sa njom politički ne slagati. Može se glasati protiv nje. Sve je to legitimno.
Ali tvrdnja da se „ništa ne radi“ postaje prilično teška za odbranu kada vam ispred očiju stoji nova dečja bolnica.
I tu dolazimo do najvećeg paradoksa.
Dok se jedni utrkuju u tome ko će ubedljivije opisati Srbiju kao zemlju bez budućnosti, država gradi objekat koji treba da služi generacijama koje tek dolaze. Dok se politički život pretvara u beskrajno prebrojavanje blokada, na drugom mestu se prebrojavaju kvadratni metri. Dok jedni proizvode političku buku, neko mora da proizvede rezultat.
I to je razlika koju nije moguće sakriti komentarom.
Jer kada roditelj dovede dete u bolnicu, neće ga zanimati ko je napisao najbolji politički status. Zanimaće ga da li je lekar dobar, da li je oprema savremena, da li su uslovi za lečenje adekvatni i da li njegovo dete ima najbolju moguću šansu.
Zato je Tiršova 2 mnogo više od još jednog državnog projekta.
To je test jedne jednostavne tvrdnje: da li Srbija može da napravi sistem u kojem će deca dobijati bolje uslove za lečenje nego što su ih imala ranije?
Sa Tiršovom 2, odgovor ide u prilično dobrom smeru.
A priča se tu ne završava. Završeni su klinički centri u Beogradu, Nišu i Vojvodini, rekonstruišu se i grade porodilišta, a najavljen je i dolazak inovativnih lekova za lečenje različitih vrsta karcinoma.
Može neko da kaže da je sve to nedovoljno. I verovatno će neko to i reći.
Ali onda više nije pitanje „da li se nešto radi“.
Pitanje je koliko se radi, šta još može da se uradi i kako rezultati mogu da budu još bolji.
To je već ozbiljna politička rasprava.
Sve ostalo je ponavljanje iste rečenice dok se neko ne umori.
A Tiršova 2 se, za razliku od tih rečenica, ne umara.
Ona raste.
I jednog dana, kada bude primala prve male pacijente, malo će koga zanimati ko je na internetu tvrdio da Srbija nema budućnost.
Ostaće bolnica.
Ostaće lekari.
Ostaće oprema.
I ostaće jedno pitanje koje je najneprijatnije za svaku politiku zasnovanu na tvrdnji da se „ništa ne radi“:
Ako se ništa ne radi, šta je onda ovo?
