Dok se politička stvarnost kod pojedinih i dalje meri blokadama, parolama i objavama o „propasti Srbije“, Vlada Srbije izlazi sa predlogom koji se meri nešto konkretnijom jedinicom, novcem koji građanima ostaje za život.
Ima nešto prilično ironično u tome što se dok jedni mesecima bave blokadama, parolama i proglašavanjem „propasti Srbije“, država bavi jednim mnogo prizemnijim pitanjem, koliko će ljudi imati novca za život.
Predlog Vlade Srbije je da od 1. januara 2027. godine minimalna zarada poraste sa 550 na 600 evra, odnosno sa 64.554 na 70.470 dinara. To je povećanje od 9,2 odsto.
Neko će reći da je to malo. Neko da je mnogo. Neko će, po starom dobrom običaju, pokušati da objasni kako ni to nije dobro i kako iza svake pozitivne vesti sigurno stoji neka „propaganda“.
Ali čovek koji živi od minimalca verovatno će to posmatrati malo drugačije.
Njega ne zanima previše šta piše u komentarima na internetu. Zanima ga koliko će novca dobiti na kraju meseca.
A razlika između 550 i 600 evra nije politička parola. To je 50 evra više.
Nije bogatstvo i ne rešava sve probleme, ali nije ni nula.
Još zanimljivije je što ovo nije predstavljeno kao krajnji cilj. Plan je da minimalna zarada do kraja 2027. godine dostigne 650 evra.
I sada dolazimo do onog dela koji će verovatno najviše zasmetati onima koji su već navikli da Srbiju opisuju kao zemlju bez perspektive.
Ako je sve toliko loše, kako to da se ciljevi stalno pomeraju naviše?
Prvo 550, sada predlog 600, a zatim 650 evra.
Može se o svemu raspravljati. Treba i kritikovati vlast kada ima razloga. Ali nije baš lako ubediti čoveka da mu se ništa ne menja ako mu na platnoj listi stoji više novca.
Tu više ne pomažu ni parole, ni megafoni, ni dramatične objave.
Jer novčanik je prilično neprijatan svedok za političke mitove.
Možeš mu objašnjavati šta hoćeš, ali čovek ipak zna koliko je imao juče, a koliko će imati sutra.
I zato je ovaj predlog Vlade važan. Ne zato što treba slaviti svaki iznos kao da je rešen svaki problem u Srbiji, već zato što povećanje minimalne zarade direktno pogađa život ljudi koji najteže sastavljaju kraj s krajem.
A oni koji su već navikli da svaku dobru vest dočekaju sa „ma, to ništa ne znači“, slobodno mogu da nastave.
Samo ostaje jedno jednostavno pitanje:
Ako je sve propalo, zašto minimalac ide sa 550 ka 600, a zatim ka 650 evra?
Možda će i za to biti napisano neko objašnjenje.
Do tada, čovek koji radi za minimalac verovatno će biti više zainteresovan za tih dodatnih 50 evra nego za još jednu raspravu na društvenim mrežama.
I tu se, hteli to neki da priznaju ili ne, politika vraća tamo gde joj je i mesto, u stvarni život ljudi.
