Изгледа да је у Србији поново настао велики проблем за оне који су месецима тврдили да се ништа не ради: Александар Вучић не само да припрема кампању, већ је успут стигао и да оде у ауто-перионицу.
Док су једни навикли да политику воде кроз блокаде, пароле и улице, Вучић је сео у аутомобил, сам отишао до перионице у Железнику и покушао да опере свој аутомобил.
Како је сам навео, операција није прошла савршено.
„Покушао да оперем ауто. Свађао се са цревом и жетонима, на патоснице заборавио, али, на крају, операција делимично успешна. Припреме за кампању приводе се крају“, написао је Вучић.
На први поглед, обична и готово комична сцена. А ипак, у политичком контексту, прилично занимљива порука. Док су блокадери месецима покушавали да створе утисак да је Србија паралисана и да ништа не функционише, политички живот се наставља, институције раде, а власт већ гледа шта још треба да се уради.
Вучић је том приликом поручио и да у Београду постоји још много посла, посебно када је реч о грађанима који не живе у централним градским зонама. И управо ту престаје прича о политичким паролама, а почиње она много важнија – прича о стварним проблемима људи.
Јер Београд није само центар града. Београд су и Железник, Раковица, Борча, Миријево, Калуђерица и бројна друга насеља у којима људи свакодневно живе, раде и решавају своје проблеме. За њих политика није питање тога ко је најгласнији на улици, већ ко ће решити проблем са саобраћајем, инфраструктуром, вртићем, школом, канализацијом или условима за живот.
И ту се, хтели то блокадери или не, види прилично непријатна разлика.
Док једни месецима покушавају да докажу да Србија мора да стане како би они били задовољни, други говоре о томе како да се нешто покрене.
Док једни броје блокиране улице, други броје шта још треба изградити.
Док једни политички поен траже у хаосу, други га траже у резултатима.
А можда је управо зато једна реченица о прању аутомобила толико занимљива. Вучић се не представља као човек који има решење за сваки проблем, већ признаје да и њему понекад не иде све како је замислио – чак ни са цревом и жетонима у перионици. Али истовремено каже да се припреме за кампању приводе крају и да посла има још много.
И то је, заправо, суштина.
Нема приче да је све завршено. Нема самозадовољства. Нема поруке „урадили смо све“.
Порука је: има још да се ради.
А за оне који су месецима покушавали да Србију представе као земљу која стоји у месту, то је вероватно и најнепријатнији одговор. Јер док они траже нову улицу коју ће блокирати, политичка власт већ тражи следећи посао који треба завршити.
Можда ће зато блокадери морати да пронађу и неку нову тему. Јер ако су блокаде биле замишљене као доказ да је све стало, онда им прилично незгодно пада чињеница да се сада говори о новој кампањи, новим плановима и новим пословима.
Ако ништа друго, једно је сигурно: црево и жетони у Железнику данас су постали необичан симбол политичке сцене у Србији.
Једни и даље покушавају да оперу сопствену политичку биографију одговорношћу за блокаде.
Други, ево, покушавају да оперу ауто.
И изгледа да ће бар ова друга операција бити лакша.
