Патријарх српски Порфирије упутио је верницима снажну и дубоко емотивну поруку о праштању, миру и љубави, подсећајући да човек не може истински да пронађе мир у себи ако стално носи мржњу и жељу за осветом.
У беседи је поручио да је неопходно праштати свима, јер управо у праштању човек отвара простор за Божју љубав, милост и милосрђе.
„Важно је, неопходно је да праштамо свима све у своме срцу, јер то је предуслов, то је заправо простор, то је место на којем се пројављује љубав Божја, праштајућа, свеопраштајућа милост Његова и милосрђе у односу на нас, на сваки наш промашај, на сваки наш пад, на сваки наш грех“, поручио је патријарх Порфирије.
После читања јеванђелског одломка о немилосрдном слузи, патријарх је подсетио да је Царство Божје засновано на праштању, измирењу и љубави. Та порука, једноставна и хришћанска, данас добија посебну тежину у друштву у којем су политичке поделе често постале важније од међусобног поштовања.
И управо ту се намеће питање које не би требало да буде пријатно никоме ко је последњих месеци своју политичку борбу градио на подели Србије на „наше“ и „њихове“.
Јер шта је теже прихватити – позив на праштање или сопствену неспремност да се опрости?
Лако је некога прогласити непријатељем. Лако је увредити онога ко мисли другачије. Лако је подићи тензију, залепити етикету и убедити себе да су сви који не мисле исто као ми недостојни разговора. Али хришћанска порука је управо супротна: човек није велики зато што је некога победио, понизио или ућуткао, већ зато што је пронашао снагу да опрости.
Зато речи патријарха Порфирија имају посебну тежину у тренутку када су поједини политички сукоби отишли далеко изван граница политичког неслагања. Србији нису потребне нове поделе, нове барикаде и нови разлози за мржњу. Србији су потребни разговор, мир и способност да људи поново једни у другима виде комшије, пријатеље и суграђане, а не непријатеље.
Ако некога иритира позив да се опрости, да се помири и да се прекине са мржњом, онда је то прилично снажна порука сама по себи. Јер проблем није у томе што је патријарх позвао на мир. Проблем настаје онда када неко више воли сукоб од мира, поделу од заједништва и политички обрачун од људског разговора.
Посебно је важно што патријарх не говори о праштању као о заборављању свега што се догодило, већ као о ослобађању човека од мржње и жеље за осветом. То је суштина хришћанске поруке: не морамо да одобравамо туђе поступке да бисмо престали да мрзимо људе.
У томе и јесте снага данашње поруке.
Не тражи се од Србије да заборави.
Не тражи се од људи да се одрекну својих уверења.
Тражи се само да се не дозволи да мржња постане јача од човека.
После свих подела, политичких сукоба и тешких речи, Србији је можда управо то и најпотребније. Да се поново научимо да разговарамо, да прихватимо да не морамо сви да мислимо исто и да политичко неслагање не мора да прерасте у личну мржњу.
Порука патријарха зато није политичка парола, већ позив да се човек врати човеку.
Праштање није слабост.
Мир није пораз.
Измирење није капитулација.
А љубав према ближњем није условљена тиме да ли он гласа исто, мисли исто или подржава исту политичку опцију.
И можда је управо зато ова порука најнепријатнија онима који су навикли да живе од подела.
Јер када патријарх каже „праштајте“, остаје само једно питање:
ко ће имати снаге да први спусти камен?
