Док се на друштвеним мрежама ватра већ данима користи за политичка препуцавања, прозивке и прикупљање јефтиних поена, на терену се води борба у којој нема места за велике речи и интернетско јуначење.
Лако је бити херој док седиш у хладу и куцаш по телефону.
Лако је написати „подршка“, поделити снимак пожара, додати три узвичника и објаснити целом свету ко је крив.
Лако је бити највећи патриота на интернету.
Само што ватра, за разлику од друштвених мрежа, не пада на пароле.
Не гаси је коментар.
Не гаси је хештег.
Не гаси је објава од сто дељења.
Ватру гасе људи.
И управо тим људима, ватрогасцима који данима раде у тешким условима, данас је у Делиблатској пешчари отишао председник Србије Александар Вучић.
Вучић је разговарао са ватрогасцима и припадницима служби ангажованим на гашењу пожара, захвалио им на огромном труду и најавио да ће многи од њих бити одликовани.
И то је, за промену, једна слика која не захтева превише објашњавања.
Човек дошао тамо где гори.
Ватрогасци су тамо где гори.
А пожар не занима ни власт ни опозицију.
Не занима га ко има више лајкова.
Не занима га ко је на интернету најгласнији.
Не занима га ни ко је себи доделио титулу највећег патриоте.
Он једноставно гори.
А онда долазимо до оног дела који ће сигурно засметати свима који су навикли да сваку несрећу прво претворе у политички статус.
Када се појави пожар, одједном сви знају шта је требало урадити.
Један зна да је требало послати авион.
Други зна да је требало послати хеликоптер.
Трећи зна да је све могло да буде готово за два сата.
Четврти већ зна ко је крив.
Пети има „ексклузивну информацију“.
И тако, док људи на терену улазе у дим, на интернету се одвија светско првенство у паметовању.
Само једна ствар недостаје.
Помоћ.
Јер када човек стварно хоће да помогне, онда не мора много да прича.
Понесе воду.
Понуди механизацију.
Организује људе.
Донесе шта је потребно.
Пита где може да буде користан.
То је помоћ.
Све остало је прича.
А приче ће увек бити.
Посебно на интернету.
Тамо је свако командант, спасилац, стручњак за пожаре и врхунски познавалац рада државних служби.
Само је занимљиво што се та интернетска храброст некако много ређе види тамо где је температура висока, где се дише кроз маску и где човек не зна шта га чека иза следећег облака дима.
Тамо нема тастатуре.
Нема коментара.
Нема могућности да се обрише оно што сте написали.
Тамо се ради.
А бројке су сурово једноставне.
Према подацима које је данас изнео Вучић, из летелица је на пожариште до сада избачено 492 тоне воде.
Четири стотине деведесет две тоне.
То није политичка парола.
То је вода бачена на ватру.
То је конкретна помоћ.
То је техника.
То су пилоти.
То су људи.
То су ватрогасци који раде док се други расправљају.
У гашењу пожара ангажовани су припадници МУП-а, Војске Србије, добровољна ватрогасна друштва, механизација и други тимови, уз међународну помоћ која је стигла када је затражена.
И зато је добро што је председник данас био тамо.
Не зато што једна посета сама гаси пожар.
Не гаси.
Пожар гасе људи који су на терену.
Али држава мора да буде тамо где су њени људи.
Мора да види шта им треба.
Мора да обезбеди технику.
Мора да обезбеди људство.
Мора да стане иза оних који ризикују живот.
И управо је то данас урађено.
Вучић је најавио и одликовања за ватрогасце који су се посебно истакли, што је најмање што може да се уради за људе који су свој посао радили под условима у којима већина нас не би издржала ни неколико минута.
А сада нека се поново врате телефони.
Нека се наставе статуси.
Нека се броје лајкови.
Нека се објашњава ко је „прави патриота“.
Само једно немојмо да заборавимо.
Патриотизам није фотографија са заставом.
Није реченица написана великим словима.
Није ни објава у којој пише „уз свој народ сам“.
Када нечија кућа гори, патриотизам је да помогнеш човеку.
Када ватра прети људима, патриотизам је да одеш тамо где си потребан.
Када ватрогасцу треба вода, опрема или техника, патриотизам је да се то обезбеди.
А када људи данима ризикују животе, патриотизам је да им кажеш: „Хвала вам.“
Зато данашња слика из Делиблатске пешчаре вреди више од хиљаду интернетских расправа.
Вучић је међу ватрогасцима.
Ватрогасци су међу пламеном.
Летелице бацају воду.
Службе раде.
Држава је ангажована.
А пожар се гаси.
Можемо ми да се свађамо до сутра ко је шта написао на интернету.
Али када се све сведе на најобичнији народски језик, ствар је проста:
Кад гори – треба устати и помоћи.
Све остало је празна прича.
