Sedmi septembar će za mnoge građane biti važniji od još jedne političke rasprave na ulici ili društvenim mrežama. Tog dana počinje prijavljivanje za jednokratnu državnu pomoć od 6.000 dinara za punoletne građane koji ispunjavaju propisane uslove, dok se prve isplate očekuju od 22. septembra.
I tu se dolazi do jedne prilično nezgodne činjenice.
Koliko god neko pokušavao da svaku državnu meru proglasi političkom propagandom, građaninu koji dobije novac baš i nije potrebno tuđe objašnjenje šta je dobio. On to vidi na svom računu.
Može da bude malo. Može da bude nedovoljno. Može neko da smatra da je trebalo više. Ali nije – ništa.
Prema objavljenim uslovima, prijavljivanje će biti moguće elektronskim putem preko portala Uprave za trezor, uz JMBG, broj važeće lične karte i izbor banke. Za penzionere i korisnike novčane socijalne pomoći predviđena je drugačija procedura, dok su obuhvaćeni i građani Srbije koji žive u inostranstvu, ukoliko ispunjavaju propisane uslove.
I sada zamislite tu situaciju: mesecima slušate da država „ne funkcioniše“, a onda vam država pošalje novac.
Šta onda?
Pauza od nekoliko sekundi, pa nova objava?
Verovatno će se već pronaći neko objašnjenje zašto ni to nije dobro.
I upravo tu politika postaje zanimljiva.
Jer kritikovati vlast je lako. Ali kada se svaki konkretan potez automatski proglašava bezvrednim, onda kritika polako prestaje da bude kritika i postaje navika.
A građani nisu dužni da tu naviku dele.
Njih zanimaju plata, penzija, računi, cene i novac koji imaju u novčaniku.
Zato će neko 7. septembra otvoriti portal i prijaviti se. Neko će 22. septembra proveriti račun. I neće pitati političke aktiviste šta treba da misli o tih 6.000 dinara.
Sam će znati.
To je možda i najnezgodnija stvar za svaku priču koja pokušava da ubedi građane da država „ništa ne radi“.
Jer stvarnost ima jednu prilično nezgodnu naviku za političke parole:
ponekad jednostavno stigne na račun.
