Седми септембар ће за многе грађане бити важнији од још једне политичке расправе на улици или друштвеним мрежама. Тог дана почиње пријављивање за једнократну државну помоћ од 6.000 динара за пунолетне грађане који испуњавају прописане услове, док се прве исплате очекују од 22. септембра.
И ту се долази до једне прилично незгодне чињенице.
Колико год неко покушавао да сваку државну меру прогласи политичком пропагандом, грађанину који добије новац баш и није потребно туђе објашњење шта је добио. Он то види на свом рачуну.
Може да буде мало. Може да буде недовољно. Може неко да сматра да је требало више. Али није – ништа.
Према објављеним условима, пријављивање ће бити могуће електронским путем преко портала Управе за трезор, уз ЈМБГ, број важеће личне карте и избор банке. За пензионере и кориснике новчане социјалне помоћи предвиђена је другачија процедура, док су обухваћени и грађани Србије који живе у иностранству, уколико испуњавају прописане услове.
И сада замислите ту ситуацију: месецима слушате да држава „не функционише“, а онда вам држава пошаље новац.
Шта онда?
Пауза од неколико секунди, па нова објава?
Вероватно ће се већ пронаћи неко објашњење зашто ни то није добро.
И управо ту политика постаје занимљива.
Јер критиковати власт је лако. Али када се сваки конкретан потез аутоматски проглашава безвредним, онда критика полако престаје да буде критика и постаје навика.
А грађани нису дужни да ту навику деле.
Њих занимају плата, пензија, рачуни, цене и новац који имају у новчанику.
Зато ће неко 7. септембра отворити портал и пријавити се. Неко ће 22. септембра проверити рачун. И неће питати политичке активисте шта треба да мисли о тих 6.000 динара.
Сам ће знати.
То је можда и најнезгоднија ствар за сваку причу која покушава да убеди грађане да држава „ништа не ради“.
Јер стварност има једну прилично незгодну навику за политичке пароле:
понекад једноставно стигне на рачун.
