Prema saopštenju Policijske uprave u Kragujevcu, sedamnaestogodišnjak je danas sa štanda Srpske napredne stranke skinuo i bacio dve zastave sa natpisom te stranke.
I sada, bez političkog ulepšavanja, ostaje pitanje koje bi svi oni koji danima govore o „borbi“, „pobedi“ i „oslobođenju“ morali sebi da postave: šta ste tačno naučili dete da radi sa nekim ko drugačije misli?
Da razgovara? Da argumentuje? Da postavi pitanje? Da ponudi drugačije rešenje? Ili da priđe štandu i baci tuđu zastavu?
Jer ako je ovo model političkog vaspitanja koji se predstavlja kao „pobeda“, onda je to prilično tužna pobeda.
I tu nema potrebe za velikim političkim govorima. SNS može da se voli ili ne voli. Može da se kritikuje vlast, predsednik i politika stranke, sve redom. Ali ako je nečiji najveći dokaz političke snage to što je maloletnik uklonio dve stranačke zastave, onda se sasvim opravdano postavlja pitanje: gde su nestali argumenti?
Još ozbiljnije pitanje odnosi se na odrasle koji se nalaze oko takvih dešavanja. Dete nije politički rekvizit. Maloletnik nije sredstvo za slanje političke poruke. I nije normalno da se mlad čovek dovodi u situaciju da mu se politički protivnik predstavlja kao neko čiji simbol treba fizički ukloniti.
Jer sutra taj isti mladi čovek treba da živi u istom gradu sa ljudima koji glasaju drugačije. Ići će sa njima u školu, na fakultet i kasnije na posao. Razgovaraće sa njima, sarađivaće sa njima i deliti isti prostor.
Šta mu onda ostavljamo ako ga od malih nogu učimo da se političko neslaganje rešava pocepanom zastavom?
U tome i jeste najveća ironija. Blokaderska strana često sebe predstavlja kao pokret koji želi da „probudi“ mlade i nauči ih da kritički misle.
Odlično.
Onda neka ih nauče upravo tome.
Neka ih nauče da postave pitanje. Neka ih nauče da pročitaju program. Neka ih nauče da provere činjenice. Neka ih nauče da saslušaju i onoga sa kim se ne slažu. I, pre svega, neka ih nauče da političkog protivnika pobede argumentom.
Ako već govorimo o „novoj generaciji“, onda bi bilo prilično zanimljivo da ta generacija pokaže nešto više od sposobnosti da pocepa stranačko obeležje.
Jer zastavu je lako skinuti.
Mnogo je teže pobediti politiku na izborima. Mnogo je teže ubediti građane. Mnogo je teže napraviti program. Mnogo je teže preuzeti odgovornost i pokazati šta bi se uradilo bolje.
I upravo zato ovaj incident nije dokaz nečije političke snage, ma koliko neko želeo da ga tako predstavi.
SNS će svoj odgovor davati kroz rad, projekte, infrastrukturu, zdravstvo i politiku koju predstavlja građanima. Oni koji žele da ga smene imaju potpuno legitiman i demokratski put: neka ponude bolju politiku, ubede građane i dobiju njihovo poverenje.
To je politika.
Sve ostalo je predstava.
A jedino što ne bi trebalo da bude prihvatljivo nijednoj strani jeste da se deca pretvaraju u pešadiju političkih sukoba odraslih.
Ako je to cena nečije „pobede“, onda bi možda trebalo zastati i zapitati se šta je zapravo izgubljeno.
