Према саопштењу Полицијске управе у Крагујевцу, седамнаестогодишњак је данас са штанда Српске напредне странке скинуо и бацио две заставе са натписом те странке.
И сада, без политичког улепшавања, остаје питање које би сви они који данима говоре о „борби“, „победи“ и „ослобођењу“ морали себи да поставе: шта сте тачно научили дете да ради са неким ко другачије мисли?
Да разговара? Да аргументује? Да постави питање? Да понуди другачије решење? Или да приђе штанду и баци туђу заставу?
Јер ако је ово модел политичког васпитања који се представља као „победа“, онда је то прилично тужна победа.
И ту нема потребе за великим политичким говорима. СНС може да се воли или не воли. Може да се критикује власт, председник и политика странке, све редом. Али ако је нечији највећи доказ политичке снаге то што је малолетник уклонио две страначке заставе, онда се сасвим оправдано поставља питање: где су нестали аргументи?
Још озбиљније питање односи се на одрасле који се налазе око таквих дешавања. Дете није политички реквизит. Малолетник није средство за слање политичке поруке. И није нормално да се млад човек доводи у ситуацију да му се политички противник представља као неко чији симбол треба физички уклонити.
Јер сутра тај исти млади човек треба да живи у истом граду са људима који гласају другачије. Ићи ће са њима у школу, на факултет и касније на посао. Разговараће са њима, сарађиваће са њима и делити исти простор.
Шта му онда остављамо ако га од малих ногу учимо да се политичко неслагање решава поцепаном заставом?
У томе и јесте највећа иронија. Блокадерска страна често себе представља као покрет који жели да „пробуди“ младе и научи их да критички мисле.
Одлично.
Онда нека их науче управо томе.
Нека их науче да поставе питање. Нека их науче да прочитају програм. Нека их науче да провере чињенице. Нека их науче да саслушају и онога са ким се не слажу. И, пре свега, нека их науче да политичког противника победе аргументом.
Ако већ говоримо о „новој генерацији“, онда би било прилично занимљиво да та генерација покаже нешто више од способности да поцепа страначко обележје.
Јер заставу је лако скинути.
Много је теже победити политику на изборима. Много је теже убедити грађане. Много је теже направити програм. Много је теже преузети одговорност и показати шта би се урадило боље.
И управо зато овај инцидент није доказ нечије политичке снаге, ма колико неко желео да га тако представи.
СНС ће свој одговор давати кроз рад, пројекте, инфраструктуру, здравство и политику коју представља грађанима. Они који желе да га смене имају потпуно легитиман и демократски пут: нека понуде бољу политику, убеде грађане и добију њихово поверење.
То је политика.
Све остало је представа.
А једино што не би требало да буде прихватљиво ниједној страни јесте да се деца претварају у пешадију политичких сукоба одраслих.
Ако је то цена нечије „победе“, онда би можда требало застати и запитати се шта је заправо изгубљено.
