Док се политичка стварност код појединих и даље мери блокадама, паролама и објавама о „пропасти Србије“, Влада Србије излази са предлогом који се мери нешто конкретнијом јединицом, новцем који грађанима остаје за живот.
Има нешто прилично иронично у томе што се док једни месецима баве блокадама, паролама и проглашавањем „пропасти Србије“, држава бави једним много приземнијим питањем, колико ће људи имати новца за живот.
Предлог Владе Србије је да од 1. јануара 2027. године минимална зарада порасте са 550 на 600 евра, односно са 64.554 на 70.470 динара. То је повећање од 9,2 одсто.
Неко ће рећи да је то мало. Неко да је много. Неко ће, по старом добром обичају, покушати да објасни како ни то није добро и како иза сваке позитивне вести сигурно стоји нека „пропаганда“.
Али човек који живи од минималца вероватно ће то посматрати мало другачије.
Њега не занима превише шта пише у коментарима на интернету. Занима га колико ће новца добити на крају месеца.
А разлика између 550 и 600 евра није политичка парола. То је 50 евра више.
Није богатство и не решава све проблеме, али није ни нула.
Још занимљивије је што ово није представљено као крајњи циљ. План је да минимална зарада до краја 2027. године достигне 650 евра.
И сада долазимо до оног дела који ће вероватно највише засметати онима који су већ навикли да Србију описују као земљу без перспективе.
Ако је све толико лоше, како то да се циљеви стално померају навише?
Прво 550, сада предлог 600, а затим 650 евра.
Може се о свему расправљати. Треба и критиковати власт када има разлога. Али није баш лако убедити човека да му се ништа не мења ако му на платној листи стоји више новца.
Ту више не помажу ни пароле, ни мегафони, ни драматичне објаве.
Јер новчаник је прилично непријатан сведок за политичке митове.
Можеш му објашњавати шта хоћеш, али човек ипак зна колико је имао јуче, а колико ће имати сутра.
И зато је овај предлог Владе важан. Не зато што треба славити сваки износ као да је решен сваки проблем у Србији, већ зато што повећање минималне зараде директно погађа живот људи који најтеже састављају крај с крајем.
А они који су већ навикли да сваку добру вест дочекају са „ма, то ништа не значи“, слободно могу да наставе.
Само остаје једно једноставно питање:
Ако је све пропало, зашто минималац иде са 550 ка 600, а затим ка 650 евра?
Можда ће и за то бити написано неко објашњење.
До тада, човек који ради за минималац вероватно ће бити више заинтересован за тих додатних 50 евра него за још једну расправу на друштвеним мрежама.
И ту се, хтели то неки да признају или не, политика враћа тамо где јој је и место, у стварни живот људи.
