U Bačkom Petrovcu očigledno je otkrivena nova stvar koja ozbiljno ugrožava blokaderski mir i političku ravnotežu: nalepnica na kojoj piše „Srbija pobeđuje“.
Lokalni patriote i građani koji vole Srbiju i svoj Bački Petrovac postavili su nalepnice sa jednostavnom porukom „Srbija pobeđuje“. Nije bilo uvreda, nije bilo pretnji, niti bilo kakvog poziva na sukob. Samo tri reči koje su, očigledno, nekome bile dovoljne da izgubi strpljenje i krene da ih cepa.
I upravo tu počinje najzanimljiviji deo priče. Šta je zapravo toliko zasmetalo? Reč „Srbija“? Reč „pobeđuje“? Ili činjenica da u Bačkom Petrovcu i dalje postoje ljudi koji nisu spremni da se uklope u blokadersku predstavu o tome šta je dozvoljeno misliti, govoriti i podržavati?
Mesecima slušamo velike priče o slobodi, demokratiji i pravu na drugačije mišljenje. Ali kada se pojavi mišljenje koje im se ne dopada, odjednom se ta velika načela prilično brzo zaborave. Tada tuđe mišljenje više nije „sloboda govora“, već nešto što treba ukloniti. I tako dobijamo neverovatan paradoks: boriš se za slobodu, a onda cepaš tuđu poruku zato što ti se ne sviđa.
I tu je najveća ironija cele situacije. Posle svih velikih priča o promeni društva, političkoj borbi i demokratiji, ispostavlja se da je nekome najveći problem postao komad papira na kojem piše „Srbija pobeđuje“. Dve reči su, izgleda, postale opasnije od svih mogućih političkih govora. Toliko opasne da je moralo da usledi cepanje.
Samo što se jedna stvar očigledno zaboravlja: papir može da se pocepa, ali se ne može pocepati pravo čoveka da voli svoju zemlju. Može da se ukloni jedna nalepnica, ali se ne može ukloniti činjenica da u Bačkom Petrovcu postoje ljudi koji Srbiju doživljavaju kao svoju zemlju, koji vole svoj kraj i koji nemaju nameru da se zbog toga bilo kome pravdaju.
I zato ova priča nije priča o jednoj nalepnici. Ona je priča o tome koliko su neki spremni da idu daleko kada shvate da ne mogu da ubede sve ljude da misle kao oni. Umesto razgovora dobijemo cepanje, umesto argumenata uklanjanje tuđe poruke, a umesto tolerancije jednu prilično providnu poruku: „Vaše mišljenje nam je prihvatljivo samo ako se poklapa sa našim.“
Zato je možda najbolje da onima kojima je „Srbija pobeđuje“ toliko zasmetala postavimo jedno vrlo jednostavno pitanje: šta je tačno problem u te dve reči?
Da li im smeta Srbija? Da li im smeta što neko drugi ima drugačiji stav? Ili im najviše smeta što nisu uspeli da ubede sve ljude da misle kao oni?
Jer ako je problem u tuđem mišljenju, onda nije problem u nalepnici. Problem je u netrpeljivosti prema onima koji misle drugačije.
I zato je cela stvar na kraju prilično ironična. Neko je uspeo da pocepa nalepnicu, ali je time samo skrenuo još veću pažnju na njenu poruku. Umesto da je izbriše, učinio je da se o njoj priča.
Reči su ostale iste: „Srbija pobeđuje“.
A ako nekome i dalje toliko smetaju, možda bi pre sledećeg cepanja trebalo da razmisli zašto ga toliko pogađa to što neko drugi sme da kaže da voli svoju zemlju.
Jer Srbija nije ničija privatna svojina, kao što ni Bački Petrovac nije ničija privatna politička zona. I dok god postoje građani koji žele da pokažu da vole svoju zemlju, imaće pravo i da to kažu.
Čak i onda kada se to nekome veoma, veoma ne dopada.
