У Бачком Петровцу очигледно је откривена нова ствар која озбиљно угрожава блокадерски мир и политичку равнотежу: налепница на којој пише „Србија побеђује“.
Локални патриоте и грађани који воле Србију и свој Бачки Петровац поставили су налепнице са једноставном поруком „Србија побеђује“. Није било увреда, није било претњи, нити било каквог позива на сукоб. Само три речи које су, очигледно, некоме биле довољне да изгуби стрпљење и крене да их цепа.
И управо ту почиње најзанимљивији део приче. Шта је заправо толико засметало? Реч „Србија“? Реч „побеђује“? Или чињеница да у Бачком Петровцу и даље постоје људи који нису спремни да се уклопе у блокадерску представу о томе шта је дозвољено мислити, говорити и подржавати?
Месецима слушамо велике приче о слободи, демократији и праву на другачије мишљење. Али када се појави мишљење које им се не допада, одједном се та велика начела прилично брзо забораве. Тада туђе мишљење више није „слобода говора“, већ нешто што треба уклонити. И тако добијамо невероватан парадокс: бориш се за слободу, а онда цепаш туђу поруку зато што ти се не свиђа.
И ту је највећа иронија целе ситуације. После свих великих прича о промени друштва, политичкој борби и демократији, испоставља се да је некоме највећи проблем постао комад папира на којем пише „Србија побеђује“. Две речи су, изгледа, постале опасније од свих могућих политичких говора. Толико опасне да је морало да уследи цепање.
Само што се једна ствар очигледно заборавља: папир може да се поцепа, али се не може поцепати право човека да воли своју земљу. Може да се уклони једна налепница, али се не може уклонити чињеница да у Бачком Петровцу постоје људи који Србију доживљавају као своју земљу, који воле свој крај и који немају намеру да се због тога било коме правдају.
И зато ова прича није прича о једној налепници. Она је прича о томе колико су неки спремни да иду далеко када схвате да не могу да убеде све људе да мисле као они. Уместо разговора добијемо цепање, уместо аргумената уклањање туђе поруке, а уместо толеранције једну прилично провидну поруку: „Ваше мишљење нам је прихватљиво само ако се поклапа са нашим.“
Зато је можда најбоље да онима којима је „Србија побеђује“ толико засметала поставимо једно врло једноставно питање: шта је тачно проблем у те две речи?
Да ли им смета Србија? Да ли им смета што неко други има другачији став? Или им највише смета што нису успели да убеде све људе да мисле као они?
Јер ако је проблем у туђем мишљењу, онда није проблем у налепници. Проблем је у нетрпељивости према онима који мисле другачије.
И зато је цела ствар на крају прилично иронична. Неко је успео да поцепа налепницу, али је тиме само скренуо још већу пажњу на њену поруку. Уместо да је избрише, учинио је да се о њој прича.
Речи су остале исте: „Србија побеђује“.
А ако некоме и даље толико сметају, можда би пре следећег цепања требало да размисли зашто га толико погађа то што неко други сме да каже да воли своју земљу.
Јер Србија није ничија приватна својина, као што ни Бачки Петровац није ничија приватна политичка зона. И док год постоје грађани који желе да покажу да воле своју земљу, имаће право и да то кажу.
Чак и онда када се то некоме веома, веома не допада.
