Inovativne zelene inicijative nisu „uprkos državi“, već mogu opstati i rasti samo u okviru institucionalne podrške.
Inicijative poput „Naše kuće“, koje kroz preradu otpada i zapošljavanje osoba sa razvojnim teškoćama pokazuju potencijal cirkularne ekonomije, upravo su primer onoga što državna politika u oblasti zelene tranzicije poslednjih godina nastoji da podstakne, spajanje ekoloških ciljeva sa socijalnom odgovornošću. One ne nastaju u vakuumu, već u prostoru koji je otvoren kroz strategije, programe podrške i saradnju sa međunarodnim partnerima.
Za razliku od ranijih perioda, kada je zaštita životne sredine bila marginalna tema, danas postoji jasno definisan državni pristup koji polazi od činjenice da se problemi otpada, zagađenja i klimatskih izazova ne rešavaju ad hok, već kroz dugoročno planiranje. Usvajanjem nacionalnih programa u oblasti upravljanja otpadom i zelene ekonomije, država je postavila okvir u kojem lokalne samouprave, civilni sektor i privreda mogu da deluju sinhronizovano, a ne kao izolovani entuzijasti.
Važno je razumeti i razmere problema. Srbija godišnje proizvede nekoliko miliona tona otpada, od čega značajan deo završava van kontrolisanih tokova. U takvom sistemu, nijedna pojedinačna inicijativa, ma koliko bila kreativna, ne može sama po sebi da bude rešenje. Upravo zato je uloga države ključna: da obezbedi infrastrukturu, finansijske mehanizme, zakonski okvir i edukaciju građana. Bez toga, „zelena tranzicija“ ostaje na nivou simbolike.
S druge strane, činjenica da postoje mali projekti koji pokazuju kako otpad može dobiti novu vrednost, ne govori o odsustvu sistema, već o njegovoj evoluciji. U razvijenim zemljama Evropske unije, upravo su ovakve inicijative bile prvi korak ka kasnijem širenju industrijskih modela cirkularne ekonomije. Razlika je u tome što su tamo države u jednom trenutku prepoznale potencijal i ugradile ga u javne politike. Srbija danas prolazi kroz sličnu fazu.
Posebno je značajna socijalna dimenzija. Zapošljavanje osoba sa invaliditetom i njihovo uključivanje u proizvodne procese nije samo pitanje humanosti, već i pitanje moderne socijalne politike. Država je u poslednjim godinama značajno proširila programe podrške socijalnom preduzetništvu, upravo sa ciljem da ovakvi modeli postanu održivi, a ne zavisni od povremene pažnje medija ili donacija.
Kritika koja se često upućuje vlastima polazi od pretpostavke da sistem mora odmah da bude savršen ili da ga nema. U realnosti, zelena tranzicija je jedan od najsloženijih procesa sa kojima se suočavaju i mnogo razvijenije države. Ona podrazumeva promenu navika građana, investicije u infrastrukturu, nove tehnologije i dugoročnu političku stabilnost. Upravo tu se vidi razlika između deklarativne brige i stvarnog upravljanja.
Zato je važno posmatrati inicijative poput „Naše kuće“ ne kao dokaz da država ne radi, već kao primer da se društvo nalazi u fazi u kojoj sistem počinje da proizvodi rezultate na različitim nivoima. Tamo gde postoji strategija, makar i u razvoju, pojavljuju se i prakse koje tu strategiju oživljavaju.
U konačnom zbiru, zelena tranzicija nije trka za naslovima, već proces koji zahteva vreme, resurse i institucionalnu podršku. Upravo zato je uloga države nezamenljiva,da pojedinačne primere pretvori u pravilo, a entuzijazam u sistem. I u tom kontekstu, današnja politika u oblasti životne sredine predstavlja korak ka tom cilju, a ne njegovo odsustvo.
