Изгледа да у делу наше јавности постоје људи којима Србија није проблем само када се помене у политици.
Изгледа да је Србија направила још један „велики проблем“. Овога пута није реч о новом путу, фабрици, спортској медаљи или неком великом међународном успеху. Проблем је, ни мање ни више, једна реч – српски.
Ватерполо савез Србије од 1. јула званично је постао Српски ватерполо савез. Скупштина Савеза усвојила је нови Статут, а истовремено је представљен и нови грб, чиме је српски ватерполо добио јасније дефинисан назив и визуелни идентитет.
И ту заправо почиње занимљивији део приче.
Јер, замислите ту „драму“: национални спортски савез Србије сада у свом називу има реч „српски“.
Заиста, каква трагедија.
Можда је неко очекивао да се назив промени у „Ватерполо савез који представља Србију, али да то не наглашавамо превише, за сваки случај“.
Можда би било још сигурније да се реч „српски“ напише ситним словима, негде у подножју, како се случајно не би узнемирио неко коме национални симболи представљају непремостив проблем.
Али не.
Овога пута пише јасно и гласно: Српски ватерполо савез.
И то није никаква необична појава. Управо супротно. Национални спортски савези широм Европе у својим називима јасно истичу државу и националну припадност. Сам Савез је као пример навео праксу бројних других земаља, међу којима су Мађарска, Хрватска, Грчка, Немачка и Словенија.
Па ако је нормално да постоји Хрватски ватерполо савез, Мађарски ватерполо савез или Словеначки ватерполо савез, тешко је објаснити зашто би управо Србија требало да се прави да је њено име нешто што треба сакрити.
Српски ватерполо је деценијама један од најпрепознатљивијих симбола српског спорта.
Његови играчи су освајали европска и светска првенства, олимпијске медаље и највеће могуће трофеје. Када су стајали на победничком постољу, није било никакве дилеме чију заставу представљају.
Била је то Србија.
Када се интонирала химна, била је то химна Србије.
Када се подизала застава, била је то српска застава.
И сада, када је све то добило јаснији печат и у самом називу националног савеза, неки би да нам објашњавају како је одједном спорно што пише „српски“.
Невероватно.
Нови грб је у том смислу још јаснији. На њему се налазе стилизовани делфин, ватерполо лопта и таласи, уз боје заставе Републике Србије. Спој спорта, воде и националног идентитета тешко да може бити директнији.
И шта је ту спорно?
Делфин?
Лопта?
Таласи?
Црвена, плава и бела боја?
Или је ипак највећи проблем то што се на једном месту све то заједно зове – српско?
Ако је ово за некога превише, онда је заиста тешко замислити шта би било довољно „ненаметљиво“.
Да се застава избаци?
Да се грб очисти од националних боја?
Да играчи наступају без ознаке Србије?
Да после победе нико не сме да каже за кога је играо?
Можда би неки најрадије да се после освојене медаље само угаси светло, како се нико случајно не би сетио да је Србија управо освојила још један трофеј.
Али Србија очигледно нема намеру да се извињава због сопственог имена.
И то је суштина целе приче.
Промена назива није само промена једне речи. Нови Статут представља и уређивање организације и усклађивање рада Савеза са Законом о спорту, док су назив и нови визуелни идентитет део јаснијег позиционирања српског ватерпола.
Другим речима, није неко само променио таблу на улазу.
Уређује се систем, поставља нови идентитет и шаље прилично једноставна порука: ово је национални савез Србије и нема потребе да се то прикрива.
И можда управо зато ова промена толико боде очи онима којима је сваки национални симбол већ унапред сумњив.
Јер Србија не тражи ничију дозволу да буде Србија.
Не мора да сакрива заставу.
Не мора да се извињава због својих боја.
Не мора да објашњава зашто се њен национални спортски савез зове српски.
Уосталом, назив је прилично логичан.
Српски ватерполо савез.
Српски ватерполисти.
Српска застава.
Српска химна.
Србија.
Све на свом месту.
А ако некоме и даље смета једна једина реч – „српски“ – можда је време да прихвати једну прилично једноставну чињеницу:
Неће се мењати име само зато што се некоме не допада.
И не, Србија се због тога неће извињавати.
Напротив.
На новом грбу ће бити српске боје.
У називу ће стајати српско име.
А српски ватерполисти ће и даље излазити у базен да се боре за Србију.
Неко ће се због тога нервирати.
Неко ће се подсмевати.
Неко ће тражити „објашњење“.
А Србија ће, изгледа, наставити да ради оно што је најједноставније – да своје име једноставно носи без стида.
Јер ако је већ проблем у томе што пише „српски“, онда је барем добро што је сада написано јасно.
Да се случајно не прочита погрешно.
