Данима се слуша подсмевање на рачун најављене помоћи од 6.000 динара. За део блокадерске јавности тај новац је, како га представљају, безначајан, смешан и недостојан пажње.
Добро.
Али онда долази оно много занимљивије питање: шта ће се десити када пријава буде отворена и када тих 6.000 динара заиста буде могуће добити?
Хоће ли они који се данас најгласније подсмевају рећи: „Не, хвала, мени тај новац не треба“?
Или ће се, када пријава крене, изненада открити да је тих „смешних“ 6.000 динара ипак сасвим пристојно да легне на рачун?
Не би било први пут да политички принципи звуче много чвршће док су још на друштвеним мрежама него када новац заиста стигне.
Јер управо ту настаје најбољи део приче.
На интернету: „Нећемо ваших 6.000!“
Када стигне обавештење да је пријава отворена: „Где се пријављује?“
А када новац легне: тишина.
Сличну ситуацију већ смо гледали и са ранијом државном помоћи од 100 евра. Било је подсмевања, било је критика и било је оних који су говорили да им новац не треба. Али када је дошао тренутак да се новац преузме, идеолошке разлике са државом нису биле толико велике да би се новац враћао.
Зато је сада занимљиво видети хоће ли историја поново да се понови.
Хоће ли најгласнији критичари помоћи заиста показати доследност и одбити је?
Или ће, упркос свим објавама, подсмеху и причама како је 6.000 динара „ништа“, ипак први потражити где се ставља пријава?
Јер ако је нешто заиста безвредно, онда је најлогичнија ствар на свету – не узети то.
Ако је, међутим, толико безвредно само док се о томе пише по интернету, а постаје веома вредно када треба да легне на рачун, онда проблем можда није у 6.000 динара.
Можда је проблем у доследности.
И зато ће бити занимљиво посматрати једну малу политичку представу:
ко ће први рећи да му 6.000 динара „не треба“ – а ко ће први кликнути на „пријави се“?
Ту се, изгледа, најбоље мери разлика између политичког става и личног интереса.
