Када поједини новинари стају уз блокаде, извештавање престаје да буде професија и постаје средство притиска, манипулације и подела
У времену када су информације доступније и брже него икада, управо новинарска одговорност постаје кључни изазов савременог друштва. Проблем више није недостатак података, већ њихова свесна злоупотреба. Када део медијске сцене напусти професионалне стандарде и новинарство замени активизмом, брише се граница између извештавања и навијања. Тада медији више не информишу, они подстичу.
Непоштовање етике и сензационалистичко тумачење догађаја, посебно у контексту блокада и протеста, ствара атмосферу подела и конфронтације. Говор који се пласира као „критички“, све чешће прераста у отворену нетрпељивост, а речи постају окидач за друштвену напетост. Тако се из медијских наратива рађа клима у којој се агресија нормализује, а одговорност губи.
Посебно је опасно када новинари одустану од улоге посредника истине и сврстају се у политичке или уличне фронтове, оправдавајући хаос као „грађански отпор“. У тим случајевима, медији не смирују друштво, они га гурају ка ивици. Зато се с правом поставља питање: да ли је слобода медија изговор за одсуство професионализма и моралне одговорности?
Одговорност за јавну реч мора бити изнад дневних политичких интереса и уличних притисака. Јер када новинарство изгуби меру, последице не остају на насловним странама, оне се преливају у свакодневни живот грађана.
У таквом амбијенту, јавни простор постаје талац гласне мањине која медије користи као мегафон за сопствене циљеве. Уместо да смирују тензије и доприносе дијалогу, поједини новинари свесно бирају конфронтацију, подгревајући атмосферу сталне кризе. Блокаде се представљају као чин херојства, док се последице по грађане, привреду и свакодневно функционисање друштва намерно прећуткују.
Посебно забрињава пракса у којој се дезинформације и полуистине пласирају под плаштом „истраживачког новинарства“, без провере, без одговорности и без свести о штети коју такви наративи производе. Такво понашање не угрожава само кредибилитет професије, већ и поверење грађана у медије као један од стубова стабилног друштва.
Истовремено, већина одговорних и професионалних медија наставља да ради у интересу јавности, поштујући законе и етичке норме, не пристајући на уличне притиске и политичке манипулације. Управо та разлика све је видљивија: између новинарства које информише и медијског активизма који дестабилизује.
Закључак:
Новинарство није алат за распиривање сукоба, нити продужена рука блокада и хаоса. Оно носи одговорност према друштву, држави и грађанима. Када се та одговорност погази, медији престају да буду чувари истине и постају саучесници нестабилности. Зато је време да се јасно повуче линија: између професионализма и манипулације, између јавног интереса и личних или политичких амбиција. Само медији који стоје на страни истине и стабилности могу имати поверење грађана, све остало је бука која пролази.
