На данашњи дан, пре 27 година, почела је НАТО агресија на Савезну Републику Југославију, која је трајала 78 дана и током које је погинуло скоро 2.500 људи, међу којима је било 89 деце.
Овај напад на суверену земљу спроведен је без одобрења Савета безбедности УН, а команду над операцијом дао је генерални секретар НАТО Хавијер Солана, док је наредбу издао тадашњем команданту савезничких снага, америчком генералу Веслију Кларку.
Бомбардовање је почело 24. марта 1999. године у 19.45, када су се огласиле сирене за ваздушну опасност. Деветнаест земаља Алијансе напало је Југославију са бродова у Јадрану и из четири ваздухопловне базе у Италији, уз подршку стратешких бомбардера из западне Европе и САД. Први на мети били су војни објекти, касарне и јединице противваздушне одбране у Батаници, Младеновцу, Приштини и другим местима. Током 11 недеља напада, скоро да није било града у Србији који није био погођен, а процењује се да је током рата на земљу изручено око 15 тона осиромашеног уранијума.
Централна државна церемонија поводом 27. годишњице НАТО бомбардовања биће одржана вечерас у Врању.
„МИЛОСРДНИ АНЂЕО“ КОСИО НАШЕ АНЂЕЛЕ
Најмлађа жртва агресије била је једанаестомесечна Бојана Тошовић, погинула 11. априла 1999. године приликом бомбардовања Мердара код Куршумлије. Двогодишњи Марко Симић страдао је у центру Новог Пазара, а петнаестогодишња Санја Миленковић из Варварина пала је приликом гранатирања моста преко Велике Мораве.
Младалачки снови били су прекинути и за Гордану Николић и Милана Игњатовића из Владичиног Хана, гимназијалаца који су желели да наставе школовање и живот заједно, али су постали мета „савезника безумља“. Миланова мајка, Верика Игњатовић, описала је за „Новости“ бол који је доживела, наглашавајући да је њена патња немерљива и да свет мора чути причу о страдалим младим животима.
Бомбе нису правиле разлику по националности или вери. Пројектили НАТО погодили су 14. априла Мајино насеље код Ђаковице, где су се склонили Срби избегли из Хрватске, убивши дете од седам и дете од три године. 1. маја погодио је и аутобус „Ниш експреса“ код Лужана, при чему је страдало најмање 60 особа, укључујући 15 деце.
Трагедија је задесила и породицу Марковић, чија су деца Ана и Иван у влаку на линији Београд – Ниш – Скопље погинула 12. априла 1999. године у Грделичкој клисури. Брат и девер, Милан Марковић, испричао је „Новостима“ како је налазио Иванов ранац и новчаник у готово спаљеном вагону, доживевши немерљив бол и ужас.
Милца на Ташу
Након завршетка бомбардовања, „Вечерње новости“ подигле су споменик деци страдалој у рату, постављен у Ташмајданском парку по лику трогодишње Милице Ракић, која је погинула у свом дому 17. априла 1999. године. Споменик је обновљен 2015. године, освештен и заштићен, да би се сачувало сећање на најмлађе жртве НАТО агресије.
– Остали смо без најмилијих и њих нам нико не може вратити. Јесте људски праштати, али за овакво зло, за муčko убијање цивила, то је немогуће – са сузама у очима казао је Милан Марковић.
Туга је потресла и Краљевчанку Наду Милић, која је изгубила блисанце Срђана и Бобана, а затим и најстаријег сина Горана, оставши сама да носи бол и успомене на своје „соколове поломљених крила“. Њена прича сведочи о дубоком личном страдању које је трајно обележило породице и целу нацију.
Овај дан остаје вечни подсетник на жртве и хероје НАТО агресије, као и на трајни бол који је оставио траг у свакој породици и у срцу Србије.
