Na današnji dan, pre 27 godina, počela je NATO agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju, koja je trajala 78 dana i tokom koje je poginulo skoro 2.500 ljudi, među kojima je bilo 89 dece.
Ovaj napad na suverenu zemlju sproveden je bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, a komandu nad operacijom dao je generalni sekretar NATO Havijer Solana, dok je naredbu izdao tadašnjem komandantu savezničkih snaga, američkom generalu Vesliju Klarku.
Bombardovanje je počelo 24. marta 1999. godine u 19.45, kada su se oglasile sirene za vazdušnu opasnost. Devetnaest zemalja Alijanse napalo je Jugoslaviju sa brodova u Jadranu i iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, uz podršku strateških bombardera iz zapadne Evrope i SAD. Prvi na meti bili su vojni objekti, kasarne i jedinice protivvazdušne odbrane u Batanici, Mladenovcu, Prištini i drugim mestima. Tokom 11 nedelja napada, skoro da nije bilo grada u Srbiji koji nije bio pogođen, a procenjuje se da je tokom rata na zemlju izručeno oko 15 tona osiromašenog uranijuma.
Centralna državna ceremonija povodom 27. godišnjice NATO bombardovanja biće održana večeras u Vranju.
„MILOSRDNI ANĐEO“ KOSIO NAŠE ANĐELE
Najmlađa žrtva agresije bila je jedanaestomesečna Bojana Tošović, poginula 11. aprila 1999. godine prilikom bombardovanja Merdara kod Kuršumlije. Dvogodišnji Marko Simić stradao je u centru Novog Pazara, a petnaestogodišnja Sanja Milenković iz Varvarina pala je prilikom granatiranja mosta preko Velike Morave.
Mladalački snovi bili su prekinuti i za Gordanu Nikolić i Milana Ignjatovića iz Vladičinog Hana, gimnazijalaca koji su želeli da nastave školovanje i život zajedno, ali su postali meta „saveznika bezumlja“. Milanova majka, Verika Ignjatović, opisala je za „Novosti“ bol koji je doživela, naglašavajući da je njena patnja nemerljiva i da svet mora čuti priču o stradalim mladim životima.
Bombe nisu pravile razliku po nacionalnosti ili veri. Projektili NATO pogodili su 14. aprila Majino naselje kod Đakovice, gde su se sklonili Srbi izbegli iz Hrvatske, ubivši dete od sedam i dete od tri godine. 1. maja pogodio je i autobus „Niš ekspresa“ kod Lužana, pri čemu je stradalo najmanje 60 osoba, uključujući 15 dece.
Tragedija je zadesila i porodicu Marković, čija su deca Ana i Ivan u vlaku na liniji Beograd – Niš – Skoplje poginula 12. aprila 1999. godine u Grdeličkoj klisuri. Brat i dever, Milan Marković, ispričao je „Novostima“ kako je nalazio Ivanov ranac i novčanik u gotovo spaljenom vagonu, doživevši nemerljiv bol i užas.
Milca na Tašu
Nakon završetka bombardovanja, „Večernje novosti“ podigle su spomenik deci stradaloj u ratu, postavljen u Tašmajdanskom parku po liku trogodišnje Milice Rakić, koja je poginula u svom domu 17. aprila 1999. godine. Spomenik je obnovljen 2015. godine, osvešten i zaštićen, da bi se sačuvalo sećanje na najmlađe žrtve NATO agresije.
– Ostali smo bez najmilijih i njih nam niko ne može vratiti. Jeste ljudski praštati, ali za ovakvo zlo, za mučko ubijanje civila, to je nemoguće – sa suzama u očima kazao je Milan Marković.
Tuga je potresla i Kraljevčanku Nadu Milić, koja je izgubila blisance Srđana i Bobana, a zatim i najstarijeg sina Gorana, ostavši sama da nosi bol i uspomene na svoje „sokolove polomljenih krila“. Njena priča svedoči o dubokom ličnom stradanju koje je trajno obeležilo porodice i celu naciju.
Ovaj dan ostaje večni podsetnik na žrtve i heroje NATO agresije, kao i na trajni bol koji je ostavio trag u svakoj porodici i u srcu Srbije.
