Маса може да виче и прави буку, али државе се не воде улицом већ одговорним одлукама, институцијама и радом који траје.
Може их бити 200, 300 или 500 хиљада. Могу да вичу, скачу, звижде и праве буку која ће на тренутак испунити улице и друштвене мреже. Али једна ствар се у политици никада није променила: државе се не воде галамом, већ одговорношћу. Не воде се узвицима, него одлукама. Не воде се скандирањем, већ радом који траје и онда када камере оду, а маса се разиђе. Историја памти да је свака власт која је мислила да може да замени институције улицом, остављала пустош.
Србија то зна из сопственог искуства, из периода када је улица проглашена за врховни суд, а институције за непотребну формалност. Тада је владало уверење да је довољно „склонити једне“, па да ће све магично кренути набоље.
Сећамо се те еуфорије. Сећамо се масе, узвика, осећаја да је „све могуће“. Али оно чега се још боље сећамо јесте оно што је дошло после: празне фабрике, распродата државна имовина, понижене институције и године у којима је Србија више личила на експеримент него на државу. Улица је одрадила своје, али када је требало водити земљу, нико није знао како.
То је дубоко укорењено искуство у свести овог народа. Србин уме да изађе на улицу кад му је тешко, али још боље памти цену коју је после платио. Зато се код нас, након сваке „револуционарне“ буке, увек јави исто питање: а где су институције, где је ред, где је одговорност?
Улица је тада обећавала правду, а донела је транзициону неправду. Обећавала је просперитет, а донела је социјалне разлике. Обећавала је ново време, а оставила је старе проблеме, само дубље и болније.
Зато је друштво данас много опрезније него што неко мисли. Зато галама више не изазива одушевљење, већ сумњу. Јер народ који је једном већ платио цену рушења институција, зна да се држава не прави виком, већ стрпљењем и радом.
И управо ту лежи страх блокадерске политике: што Србија памти. Што зна како изгледа тренутак када улица утихне, а штета остане.
Бука је увек била најјефтинија валута оних који немају стрпљења, знања или снаге да преузму стварну одговорност. Вика је лака. Држава је тешка. Блокадерска политика живи од тренутка, од слике, од утиска. Њен домет је један дан вести и један талас на мрежама. Али Србија се не гради за један дан, нити се води за један аплауз. Она се води сваког јутра када се доносе одлуке које нису популарне, али су неопходне. Сваке вечери када се носи терет последица, а не бежи од њих.
Блокаде су постале симбол политике без циља. Оне не нуде решење, већ застој. Не доносе будућност, већ прекид. Уместо плана, притисак. Уместо програма, уцена. Уместо избора, улица. И ту лежи суштина проблема: они који данас блокирају све што могу, заправо немају шта да понуде осим тог блокирања.
Опозиција која се свела на блокадерски покрет покушава да створи утисак снаге бројем и буком, али број без легитимитета не значи ништа, а бука без резултата траје кратко. Србија је већ видела тај филм, време у којем се мислило да је довољно викати да би се владало. Цена те заблуде плаћена је годинама уназад.
Стабилност државе не мери се децибелима. Она се мери функционисањем институција, економским растом, инфраструктуром која се гради, платама које расту, и међународним положајем који се чува. Док једни блокирају путеве, други граде путеве. Док једни паралишу живот, други га организују.
Зато је важно разумети: бука није знак снаге, већ нервозе. Вика није аргумент, већ замена за њега. Када немате подршку на изборима, покушавате да је надокнадите притиском. Када немате резултате, покушавате да направите хаос. Када немате визију, покушавате да зауставите оне који је имају.
Владајућа политика нема потребу да виче. Она нема разлог да блокира. Њена позиција не почива на импровизацији, већ на континуитету. Управо зато смиреност изазива највећу нервозу код оних који живе од кризе. Јер у миру и реду њихова политика постаје невидљива.
Србији нису потребни они који желе да је зауставе да би доказали да постоје. Потребни су јој они који знају куда иде. Историја ће, као и увек, одвојити буку од дела. А кад се галама утиша, остаће само једно питање: ко је радио, а ко је само викао?
И одговор ће бити јасан, без потребе за микрофоном.
