Апостоли протеста узбуђују се због саме буке и масе, не због идеје, важно је да се буни, а не зашто и куда.
Кад бисте пажљиво слушали апостоле демонстрација, а хвала Богу, у Србији их никад није мањкало, приметили бисте један занимљив феномен. То су људи којима мрави крену уз леђа чим виде масу на улици. Не зато што знају куда та маса иде, већ зато што се креће. Чим чују: „идемо да се бунимо“, они устрепте. Али зашто?
Зато што та такозвана грађанштина нема свој став, она има противстав. Њен идентитет није у ономе што јесте, већ у ономе чему се супротставља. Чим неко нешто каже, они су против. И управо зато се пале на демонстрације, побуну, галаму, транспаренте и пароле. Садржај је споредан, форма је све.
Када их, међутим, питате шта заиста хоће, одговор је увек исти: „да живимо пристојно и нормално“. Тај одговор не говори о визији, већ о празнини. Он не открива циљ, већ одсуство мишљења. И ту се, хтели ми то да признамо или не, открива какав је људски материјал у питању.
Годинама нам се продаје иста бајка: три, пет одсто људи на улици мења власт. Сећамо се и 15. марта прошле године, када је, према њиховом сопственом сведочењу, било „десет одсто“. Власт није пала. Ништа се суштински није променило. И шта сада?
До када ћемо се заваравати причом о критичној маси?
Истина је једноставна и сурова: критична маса, у облику у којем је они замишљају, не постоји. То је мит, наратив који служи једној јединој сврси: да извуче људе на улицу. Или, ако баш хоћемо да будемо крајње искрени, критична маса постоји само онда када постоји маса спремна на директан сукоб. А милион статиста, без идеје, структуре и одговорности, не значи ништа.
Па колико онда треба да их буде? Шест милиона? Седам? Сви? Те приче не пију воду. Живот не зна за наше самозаваравање. Он не чита твитове, не гледа преносе уживо и не мари за хештегове. Живот свакоме покаже оно што јесте, пре или касније.
И зато би сви они који су месецима „пумпали“ очекивања морали једном да кажу: „Нисам био у праву. Испао сам наиван.“ Али то се неће догодити. Признати сопствену заблуду боли. То жуља више него било какав пораз. Лакше је проглашавати победу до краја света него признати да си месецима живео у илузији.
Уместо признања, чекаће се нове демонстрације. Нова прилика. Нова деца. Нова прича. Опет ће бити „овај пут је готово“, „ово сада воде наша деца“, „ово су нови Солунци“, „нових 1300 каплара“. И сваки пут иста матрица, исти људи, исте речи, исто разочарање.
Наши стари су то једноставно говорили: ,,ко са децом спава, попишан се буди.“
Али ми нећемо да слушамо наук предака, искуства и разума. Ми ћемо, по ко зна који пут, да слушамо другосрбијанске гуруе улица. И да се, исто тако, по ко зна који пут, чудимо зашто се ништа није променило.
Можда је време да се не мења власт на улици, већ илузије у глави.
