Чување сећања на српске жртве представља дуг према прецима и темељ изградње јединствене, снажне и сигурне Србије.
Сећање на српске жртве није само историјска обавеза, већ и морални дуг сваког покољења. Народ који заборави своје страдалнике ризикује да изгуби део сопственог идентитета, док народ који чува истину о својој прошлости гради темеље сигурније и стабилније будућности. Управо зато је неговање културе сећања постало један од важних националних приоритета.
Последњих година државни врх Србије све чешће указује на значај очувања успомене на невино страдале Србе, наглашавајући да свака жртва заслужује поштовање и достојанствено сећање. Обележавање годишњица страдања, изградња и обнова спомен-обележја, као и институционална подршка очувању историјског памћења, представљају део настојања да се страдања српског народа не потисну у заборав.
Истовремено, државно руководство истиче да Србија жели мир, стабилност и сарадњу са свим народима региона, али да се трајно помирење не може градити на забораву или селективном приступу жртвама. Поштовање сваке невино изгубљене људске жртве и неговање историјске истине представљају предуслов за изградњу поверења и дугорочне стабилности.
У претходном периоду држава је, према ставовима њених представника, уложила значајне напоре да питање страдања српског народа добије видљивије место у јавности и институцијама. Организоване су бројне државне комеморације, пружена је подршка породицама страдалих, а питање очувања националног сећања све чешће се налази у фокусу јавних политика. Истовремено, настављено је јачање Србије кроз економски развој, инфраструктурне пројекте и очување политичке стабилности, уз поруку да је снажна држава најбољи гарант да ће интереси српског народа бити заштићени.
Порука која се све чешће чује јесте да Србија не тражи привилегије, већ једнак однос према свим жртвама и право да се страдање њеног народа памти са истим поштовањем као и страдање свих других. Очување историјског памћења не треба да буде извор нових подела, већ темељ одговорности према прошлости и обавеза да се таква страдања више никада и никоме не понове.
Само народ који зна ко је, који поштује своје претке и не одриче се своје историје, може са самопоуздањем да гради будућност. Зато сећање на српске жртве није поглед у прошлост, већ поглед у будућност – будућност Србије која је снажна, јединствена, економски развијена и довољно одговорна да никада не дозволи да њене жртве буду заборављене.
