Често се тврди да је Црњански после сусрета са Ранковићем рекао да ,,уме и да се смеје, а не само да стреља”, али извори указују на другачији ток догађаја.
У јавности се већ годинама препричава анегдота да је Милош Црњански, након сусрета са Александром Ранковићем и наводне партије билијара, прокоментарисао да „уме и да се смеје, а не само да стреља“. Ова духовита, али снажно обојена реченица често се цитира као пример изненађења великог писца пред понашањем једног од најмоћнијих људи послератне Југославије. Ипак, детаљније истраживање показује да је стварни догађај био нешто другачији.
Документовано је да је Милош Црњански након дугогодишњег боравка у емиграцији имао сусрет са Александром Ранковићем. Тај сусрет одиграо се у атмосфери која је за писца била неочекивано опуштена. Према сведочењима која су касније објављена, Ранковић је био љубазан, насмејан и показао личну пажњу према Црњанском, што је оставило снажан утисак на писца који је очекивао формалнији однос.
У појединим верзијама приче помиње се и заједничко играње билијара, али тај детаљ није поуздано потврђен у доступним документима. Истраживачи указују да се управо у усменом преношењу анегдоте појавио мотив опуштеног разговора уз игру, што је временом постало саставни део приче.
Оно што је извесно јесте да је Црњански био изненађен Ранковићевим наступом. Његов утисак о срдачности и непосредности касније је у јавности прерађен у духовиту и драматичнију формулацију. Такве трансформације нису ретке, посебно када се кратак лични утисак претвара у анегдоту која се преноси деценијама.
Историчари напомињу да нема поузданог извора који дословно бележи реченицу о „стрељању“ у облику у коме се данас цитира. Могуће је да је Црњански изразио изненађење Ранковићевом љубазношћу, али је касније тај утисак добио оштрију и ефектнију форму у јавном говору.
Због тога се ова анегдота данас посматра као комбинација стварног сусрета и накнадне интерпретације. Сама чињеница да је Црњански оставио утисак о Ранковићу као човеку који је био опуштен и насмејан остаје забележена, док чувена реченица највероватније припада домену каснијег усменог предања.
