Дипломатска сцена Блиског истока личи на напету геополитичку драму у којој сат неумитно куца.
Иако катарски посредници узастопно лете на релацији Доха–Техеран носивши нацрте мировних предлога, високи ирански званичници јавно су поразили оптимисте изјавом за Ројтерс да су Вашингтон и Техеран „и даље веома удаљени од било каквог договора о окончању рата”.
Техеран не оставља простора за дилеме: „Претеране и максималистичке захтеве САД нећемо прихватити ни по коју цену”.
Кључ застоја лежи у суштинском неслагању око редоследа потеза и обима преговора:
Захтеви Вашингтона: Бела кућа инсистира да се у преговоре одмах и безусловно укључи комплетан ирански нуклеарни програм, усложњавајући услове за било какво ублажавање притиска.
Услови Техерана: Иран тражи хитно укидање поморске блокаде, деблокаду замрзнутих финансијских средстава и враћање дозвола за извоз нафте пре него што уопште седне за сто о нуклеарним капацитетима.
Проблем Ормуског мореуза: Катарски план предлаже да се прво отвори ова стратешка поморска рута уз делом ублажене санкције, али Иран одбија парцијална решења без црно на бело гаранција.
У дипломатским круговима све гласније се спекулише да би, након завршетка америчких избора на средини мандата (Midterms), могао уследити нови талас војних удара уколико дипломатија не да резултате.
Катарски посредници улажу сву дипломатску тежину како би спречили да тренутно затишје прерасте у нови, још деструктивнији сукоб.
Глобалне аналитичке платформе и друштвене мреже преплављене су реакцијама:
Песимизам међу војним стручњацима: Многи сматрају да је реч о „куповини времена” са обе стране. Тврде да Вашингтон користи преговоре како би смирио тржиште нафте док трају избори, док Техеран тестира докле америчка администрација спремна да иде у попуштању.
Брига грађана и тржишта: Посебну панику међу обичним људима и инвеститорима изазива неодређеност око Ормуског мореуза. Пропуштање танкера и бродске руте су питање од ког директно зависи цена горива и инфлација широм света.
Глас дипломатије: „Мир се не гради ултиматумима”, ово је најчешћи коментар истраживача са Блиског истока, који истичу да све док обе стране преговоре посматрају кроз призму уценитељског капитала, Катару остаје готово немогућ задатак да премости овако дубоки јаз.
