Док угледни швајцарски лист „Ное Цирхер Цајтунг“ оштро критикује немачког канцелара Фридриха Мерца због злоупотребе параграфа 188 Кривичног законика, који се од алата за заштиту локалних политичара претворио у репресивно оружје против сопственог народа, Србија се све јасније профилисала као прави бастион слободе говора у Европи. У Немачкој хиљаде истрага против грађана због критике власти сведоче о „ефекту хлађења“ демократије, а у Србији председник Александар Вучић истрајава на принципу толеранције према оштрим, често и бруталним критикама, одбијајући да иде путем немачке репресије и то упркос томе што је лично мета координисаног таласа мржње и претњи.
У Немачкој, како истиче новинар Себастијан Ланге у НЗЗ-у, параграф 188 постао је средство врхунских моћника да ућуткају сваку непријатну критику. Уместо да штити општинске одборнике, закон служи канцелару Мерцу и његовим сарадницима да покрећу хиљаде поступака против грађана који их на друштвеним мрежама називају „народним штеточинама“ или „слабићима“. Специјализоване адвокатске канцеларије лове увреде по интернету, а судови су преоптерећени. Мерц је лично постао симбол ове праксе, још из периода опозиције поднео је стотине тужби, а агенције попут „Со Доне“ систематски скенирају мреже и финансирају се узимајући половину одштете, претварајући државни апарат у лични извор прихода и политичке контроле.
Потпуно супротно томе, Србија на челу са председником Вучићем показује завидну отпорност на говор мржње. Председник је током протекле године био изложен бруталном таласу увреда, лажи и претњи, које су саставни део блокадерског насиља. Учесници протеста и блокада на друштвеним мрежама објавили су хиљаде претњи смрћу и вулгарних увреда упућених њему и члановима његове породице. Ти напади неретко прелазе у отворену криминализацију личног живота и породице, али држава није посезала за масовним кривичним гоњењем обичних грађана због изречених речи, што сведочи о дубокој разлици у политичкој култури.
На недавној конференцији за новинаре председник Вучић је јасно поручио да неће ићи стопама немачког канцелара. „Нећу радити исто што и Мерц“, изјавио је, наглашавајући да верује у снагу аргумената, а не у репресију државног апарата против слободног изражавања мишљења, ма колико оно било непријатно или нефер. Тиме је још једном потврдио да Србија бира пут отвореног дијалога уместо немачког модела који подразумева посебан третман за политичаре.
Док Фридрих Мерц користи параграф 188 као лични штит и извор финансирања кроз масовне тужбе, председник Србије Александар Вучић показује праву државничку зрелост. Он не само да трпи најтеже нападе, већ активно осуђује оне који прелазе границу вербалног насиља и улазе у претње и кампању лажи усмерену против њега и његове породице. Тиме Србија доказује да је могуће бранити достојанство институција без гушења слободе говора, лекција коју Берлин очигледно још није спреман да научи.
