Пре тачно 31 годину, у зору 4. августа 1995. године, почео је један од најболнијих дана у новијој историји српског народа.
Док су многи још спавали, над Крајином су одјекнули први удари, а хиљаде српских породица кренуле су на пут без повратка – остављајући за собом домове, њиве, цркве, гробове предака и читав један живот.
Тих августовских дана започета је агресија Хрватске на Републику Српску Крајину, простор северне Далмације, Лике, Кордуна и Баније, који је формално био под заштитом Уједињених нација. Иако су ти крајеви били обухваћени секторима „Југ“ и „Север“ под мисијом УНПРОФОР-а, заштита није спасила народ који је у колонама кренуо у неизвесност.
Више од 1.900 људи је погинуло или нестало, а најмање 220.000 Срба протерано је са својих вековних огњишта. Али иза тих бројева не стоји статистика – стоје имена, лица, сузе и судбине које ни после три деценије нису пронашле мир.
За многе Крајишнике 4. август није датум у календару. То је дан када су последњи пут закључали врата свог дома. Дан када су у тракторске приколице стали читави животи. Дан када су деца гледала родитеље како крију сузе, а старији последњи пут окретали поглед ка кућама које више никада нису видели.
Колоне које су се кретале ка Србији нису носиле само ствари. Носиле су иконе скинуте са зидова, породичне фотографије, шакама понету земљу из дворишта и наду да ће се једног дана вратити. Многи тај повратак никада нису дочекали.
Посебну тежину овом сећању даје чињеница да је простор Републике Српске Крајине био под међународном заштитом. Управо зато у колективном памћењу српског народа остаје дубоко урезано питање – како је могуће да су читаве породице остале без заштите, а њихова страдања без правде коју су очекивали?
Тридесет једна година касније, бол није нестала. Она живи у причама прогнаних, у празним кућама које су остале без дечјег смеха, у гробљима која су зарасли коров и у сећањима која се преносе са генерације на генерацију.
Српски народ данас се не сећа само трагедије. Сећа се и достојанства оних који су, и у најтежем тренутку, носили своје старце, чували децу и веровали да се човек може лишити дома, али не и памћења.
Зато је обавеза свих нас да памтимо. Не због мржње, већ због истине. Да се имена страдалих не изгубе у тишини времена, да се сузе мајки не забораве и да деца Крајине знају да су њихови преци живели, радили и страдали на својој земљи.
Јер народ који заборави своје колоне, своје прогнане и своје мртве – ризикује да изгуби и део сопствене душе. А Крајина, са свим својим ранама, остаје вечни опоменик да слобода, дом и мир никада не смеју бити схваћени као нешто што се подразумева.
