Порфирије је упутио је снажну и емотивну поруку поводом обележавања 150. годишњице славне Битке на Вучјем долу, поручивши да то место остаје „трајно сведочанство вере, љубави, наде и снаге заједништва“.
Под сводовима Саборне цркве Светог Василија Острошког, у атмосфери дубоког поштовања према прецима и историји, патријарх српски Порфирије упутио је снажну и емотивну поруку поводом обележавања 150. годишњице славне Битке на Вучјем долу, поручивши да то место остаје „трајно сведочанство вере, љубави, наде и снаге заједништва“.
На свечаној академији одржаној у порти храма, пред бројним верницима, свештенством и званицама, патријарх је подсетио на 28. јул 1876. године — дан када су се на Вучјем долу сукобили Турци са једне стране, а Црногорци, Херцеговци и Брђани, припадници седам српских племена, са друге стране.
„Вучји до нас учи да човек није велики када живи само за себе, већ када живи за брата, за ближњега и за свој народ“, поручио је патријарх, наглашавајући да је управо у томе тајна историјског подвига који је надживео векове.
Његове речи одјекнуле су као позив на духовно сабрање и очување заједничког памћења, али и као подсећање да се истинска снага народа рађа из међусобне љубави, солидарности и вере.
„Живећи за другога, превазилазимо границе сопствених могућности и постајемо способни за дела која надмашују појединца“, истакао је Порфирије, повезујући историјску победу са вечним вредностима које, како је нагласио, не смеју бити заборављене.
Свечаност у Никшићу протекла је у знаку дубоких емоција, сећања на јунаке Вучјег дола и поноса због историјског тренутка који је постао симбол отпора, слободе и народног јединства.
Патријархова порука многи су доживели као више од историјског осврта — као снажан духовни позив да се у времену подела и искушења сачувају вера, нада и заједништво које је, како је поручио, одувек било највећа снага српског народа.
„Вучји до није само место битке. То је место где су вера и љубав победиле страх, где је заједништво постало јаче од сваке силе и где је народ показао да се слобода брани срцем, а не само оружјем“, поручено је са свечане академије у Никшићу.
Сто педесет година касније, Вучји до и даље живи — не само у књигама и историјским записима, већ у колективном памћењу народа као симбол братства, жртве и непоколебљиве вере да заједништво може победити и највећа искушења.
