U Bačkom Petrovcu očigledno postoje dva paralelna sveta.
U Bačkom Petrovcu ovih dana možda najbolje vidimo kolika je razlika između onoga što se priča i onoga što se zaista radi.
Dok se po društvenim mrežama godinama vrti priča kako se „ništa ne radi“, kako je sve stalo i kako u opštini nema napretka, ljudi koji svakodnevno prolaze ulicama mogu da vide nešto sasvim drugo. Rade mašine, otvaraju se gradilišta, rekonstruišu se ulice i u infrastrukturu se ulažu ozbiljna sredstva.
A onda se čovek stvarno zapita, ako se ništa ne radi, šta su onda sve ove mašine i gradilišta?
Samo izgradnja saobraćajnica S2 i S7 sa pratećom infrastrukturom u industrijskoj zoni vredna je 141,7 miliona dinara. Sredstva je obezbedilo Ministarstvo privrede, a projekat obuhvata izgradnju saobraćajnica, vodovodne i kanalizacione mreže, javne rasvete i gasovoda.
To nije mala stvar za jednu opštinu.
Još važnije, nije ostalo samo na priči i papirima. Radovi su na terenu i cilj je da industrijska zona dobije uslove koji će omogućiti dolazak novih investitora i otvaranje novih radnih mesta.
Ali tu nije kraj.
Radi se i Kulpinska ulica, za koju je ugovorena vrednost veća od 60 miliona dinara. Prema planovima za 2026. godinu, predviđena su i dodatna ulaganja u saobraćajnu infrastrukturu, rekonstrukciju kolovoza, pešačke staze i parkinge, kao i više projekata u Bačkom Petrovcu, Kulpinu, Gložanu i Magliću.
Ulaže se i u objekte koji su važni za svakodnevni život građana, od muzeja i mesnih zajednica do vatrogasnog doma, Doma kulture i predškolske ustanove.
Sve to, naravno, ne znači da je svaki problem rešen. Nije ni realno očekivati da jedna opština preko noći reši sve ono što se godinama nagomilavalo. Ali postoji velika razlika između toga da nešto nije završeno i tvrdnje da se ništa ne radi.
I tu je cela poenta.
Kritikovati je lako. Za svaki projekat može da se pronađe nešto što nije dobro, za svaku ulicu može da se kaže da je mogla da bude bolja, a za svaku investiciju može da se pita zašto nije veća.
To je legitimno.
Ali onda bi bilo pošteno priznati i ono što je očigledno.
Ako se gradi, gradi se.
Ako se ulaže, ulaže se.
Ako su mašine na terenu – onda je malo teško ubediti ljude da se „ništa ne radi“.
I upravo zato bi bilo zanimljivo čuti šta imaju da kažu oni koji su najglasniji u priči da je sve propalo.
Neka kažu šta im se ne sviđa. Neka kritikuju. Neka traže više i bolje.
Ali neka onda odgovore i na jedno jednostavno pitanje:
Šta su oni konkretno uradili za Bački Petrovac?
Ne mislimo na objavu na Fejsbuku, fotografiju sa protesta ili deset ljutitih komentara.
Mislimo na nešto što ostaje iza čoveka.
Jedan projekat.
Jednu investiciju.
Jednu rešenu ulicu.
Jedno radno mesto.
Jedan problem koji su lično pomogli da se reši.
Jer građanima na kraju dana nije najvažnije ko je bio najglasniji na internetu. Njima je važno da li mogu normalno da prođu ulicom, da li njihovo dete ima dobre uslove, da li će u opštinu doći novi investitor, da li će neko dobiti posao i da li se mesto u kojem žive polako pomera napred.
Od političkih parola se ne asfaltira put.
Od blokada se ne gradi industrijska zona.
Od komentara se ne dovodi infrastruktura.
Za sve to potrebni su projekti, novac, administracija, rad i, na kraju, ljudi koji će preuzeti odgovornost da se posao završi.
Zato je možda vreme da se u Bačkom Petrovcu manje gleda ko je šta napisao, a malo više šta je ko ostavio iza sebe.
Jer vrlo je lako reći: „Ništa se ne radi.“
Mnogo je teže to objasniti čoveku koji svaki dan prolazi pored gradilišta.
A kada se na jednom mestu radi industrijska zona vredna 141,7 miliona dinara, kada se rekonstruišu ulice i kada se ulažu desetine i stotine miliona u infrastrukturu, onda je možda najpoštenije reći jednostavno:
Nije sve gotovo, nije sve idealno, ali se radi.
I to je činjenica koju nijedan status na društvenim mrežama ne može da promeni.
