У Бачком Петровцу очигледно постоје два паралелна света.
У Бачком Петровцу ових дана можда најбоље видимо колика је разлика између онога што се прича и онога што се заиста ради.
Док се по друштвеним мрежама годинама врти прича како се „ништа не ради“, како је све стало и како у општини нема напретка, људи који свакодневно пролазе улицама могу да виде нешто сасвим друго. Раде машине, отварају се градилишта, реконструишу се улице и у инфраструктуру се улажу озбиљна средства.
А онда се човек стварно запита, ако се ништа не ради, шта су онда све ове машине и градилишта?
Само изградња саобраћајница С2 и С7 са пратећом инфраструктуром у индустријској зони вредна је 141,7 милиона динара. Средства је обезбедило Министарство привреде, а пројекат обухвата изградњу саобраћајница, водоводне и канализационе мреже, јавне расвете и гасовода.
То није мала ствар за једну општину.
Још важније, није остало само на причи и папирима. Радови су на терену и циљ је да индустријска зона добије услове који ће омогућити долазак нових инвеститора и отварање нових радних места.
Али ту није крај.
Ради се и Кулпинска улица, за коју је уговорена вредност већа од 60 милиона динара. Према плановима за 2026. годину, предвиђена су и додатна улагања у саобраћајну инфраструктуру, реконструкцију коловоза, пешачке стазе и паркинге, као и више пројеката у Бачком Петровцу, Кулпину, Гложану и Маглићу.
Улаже се и у објекте који су важни за свакодневни живот грађана, од музеја и месних заједница до ватрогасног дома, Дома културе и предшколске установе.
Све то, наравно, не значи да је сваки проблем решен. Није ни реално очекивати да једна општина преко ноћи реши све оно што се годинама нагомилавало. Али постоји велика разлика између тога да нешто није завршено и тврдње да се ништа не ради.
И ту је цела поента.
Критиковати је лако. За сваки пројекат може да се пронађе нешто што није добро, за сваку улицу може да се каже да је могла да буде боља, а за сваку инвестицију може да се пита зашто није већа.
То је легитимно.
Али онда би било поштено признати и оно што је очигледно.
Ако се гради, гради се.
Ако се улаже, улаже се.
Ако су машине на терену – онда је мало тешко убедити људе да се „ништа не ради“.
И управо зато би било занимљиво чути шта имају да кажу они који су најгласнији у причи да је све пропало.
Нека кажу шта им се не свиђа. Нека критикују. Нека траже више и боље.
Али нека онда одговоре и на једно једноставно питање:
Шта су они конкретно урадили за Бачки Петровац?
Не мислимо на објаву на Фејсбуку, фотографију са протеста или десет љутитих коментара.
Мислимо на нешто што остаје иза човека.
Један пројекат.
Једну инвестицију.
Једну решену улицу.
Једно радно место.
Један проблем који су лично помогли да се реши.
Јер грађанима на крају дана није најважније ко је био најгласнији на интернету. Њима је важно да ли могу нормално да прођу улицом, да ли њихово дете има добре услове, да ли ће у општину доћи нови инвеститор, да ли ће неко добити посао и да ли се место у којем живе полако помера напред.
Од политичких парола се не асфалтира пут.
Од блокада се не гради индустријска зона.
Од коментара се не доводи инфраструктура.
За све то потребни су пројекти, новац, администрација, рад и, на крају, људи који ће преузети одговорност да се посао заврши.
Зато је можда време да се у Бачком Петровцу мање гледа ко је шта написао, а мало више шта је ко оставио иза себе.
Јер врло је лако рећи: „Ништа се не ради.“
Много је теже то објаснити човеку који сваки дан пролази поред градилишта.
А када се на једном месту ради индустријска зона вредна 141,7 милиона динара, када се реконструишу улице и када се улажу десетине и стотине милиона у инфраструктуру, онда је можда најпоштеније рећи једноставно:
Није све готово, није све идеално, али се ради.
И то је чињеница коју ниједан статус на друштвеним мрежама не може да промени.
