Док се по друштвеним мрежама већ месецима води такмичење у томе ко ће гласније прогласити „народну вољу“, петак је донео један прилично незгодан призор за све блокадере
Ако се политичка Србија посматра само кроз коментаре на интернету, човек би лако могао да помисли да је све већ решено.
Сви су нешто „победили“, сви имају подршку, сви говоре у име народа и свако је убеђен да баш његов круг људи представља целу Србију.
А онда дође петак.
Пијаца.
Гужва.
Људи.
И штанд Српске напредне странке.
Управо тако је изгледао јучерашњи пијачни дан, 21. августа, где је штанд СНС привукао велику пажњу грађана. Прилазило се, разговарало, постављала су се питања, размењивала мишљења и, што је можда најзанимљивије, људи су се задржавали.
Није било потребе за великим паролама.
Није било потребе да неко објашњава колико је „народ одушевљен“.
Народ је једноставно прилазио.
И ту почиње онај део који ће вероватно бити најнепријатнији за оне који су навикли да политичку стварност мере бројем лајкова и коментара.
Јер интернет уме да буде прилично мала соба.
У њој се човек окружи људима који мисле исто што и он, прочита двадесет коментара који потврђују његово мишљење и онда закључи:
„Ето, сви тако мисле.“
Само што постоји један мали проблем.
Пијаца није интернет.
Тамо нема алгоритма који вам приказује само оно што желите да видите.
Нема блокирања неистомишљеника.
Нема „mute“.
Нема бежања из групе када неко постави незгодно питање.
Дођете међу људе и разговарате.
А јуче је разговора било.
Зато је овај пијачни дан занимљивији од многих гласних интернет расправа.
Не зато што један штанд сам по себи представља изборни резултат, не представља.
Него зато што показује нешто што се у политичким расправама често намерно заборавља: постоје и грађани који не живе на друштвеним мрежама.
Људи који устају рано.
Иду на пијацу.
Купују намирнице.
Раде.
Плаћају рачуне.
Разговарају са комшијама.
И имају сопствено мишљење.
Некада се са њим можете сложити, некада не можете.
Али оно постоји.
И нестаје само ако га посматрате кроз сопствени интернет балон.
Посебно је занимљиво што су грађани прилазили без икакве потребе да се од њих прави статистика. Разговор је био директан, питања конкретна, а контакт непосредан.
И ту нема много простора за политички фолклор.
Човек дође и каже шта га занима.
Пита шта га занима.
Саслуша одговор.
Оде.
Једноставно.
Без драме.
Без великих речи.
Без потребе да му неко објашњава шта „мора“ да мисли.
И зато би можда било корисно да се пре следећег проглашавања „народне воље“ на интернету направи један мали излет ван екрана.
До пијаце.
До улице.
До места где људи стварно живе.
Јер док се на интернету може сатима расправљати о томе ко има народну подршку, стварни живот има једну прилично незгодну особину:
не чита коментаре.
Он једноставно иде даље.
А јучерашњи пијачни дан показао је да, без обзира на сву буку која се прави по друштвеним мрежама, политички живот у локалној средини није нестао.
Штавише.
Људи и даље прилазе.
Питају.
Разговарају.
Слушају.
И доносе сопствене закључке.
Зато је можда најзанимљивија слика са јучерашњег штанда управо она која не може да стане у један хаштаг:
грађани лицем у лице, без филтера.
А то је, признаћете, мало незгоднији терен за све оне који су навикли да им интернет каже шта „народ“ мисли.
ВИДЕО:
https://www.instagram.com/reel/DcT28h1OPGl/?utm_source=ig_web_copy_link&igsi=MzRlODBiNWFlZA==
