Na današnjem štandu Srpske napredne stranke vladala je atmosfera koja je pokazala da, uprkos snažnim podelama i gotovo svakodnevnim tenzijama i širenju netrpeljivosti od strane blokadera, značajan broj građana i dalje želi direktan razgovor sa predstavnicima SNS i njihovim aktivistima.
VIDEO:
https://www.instagram.com/reel/DclRwF_ypxx/?utm_source=ig_web_copy_link&igsi=MzRlODBiNWFlZA==
Mesecima slušamo istu priču: „narod je rekao svoje“, „vlast više nema podršku“, „svi su protiv njih“. I sve to zvuči prilično ubedljivo, sve dok se ne izađe iz virtuelnog sveta i ne stane među stvarne ljude.
A onda dođe današnji štand SNS.
I odjednom, slika nije baš onakvava kakvu su je neki mesecima crtali.
Ljudi prilaze. Razgovaraju. Pitaju. Zadržavaju se.
I tu nastaje problem za one koji su navikli da svoju političku sliku Srbije prave od objava, parola i blokada.
Jer ako su svi protiv SNS, ko su onda ljudi koji danas prilaze njihovom štandu?
I tu više ne pomaže ni najglasnija parola.
Poslednjih meseci politička atmosfera je namerno od strane blokadera dovedena do tačke u kojoj se ljudi sve češće dele na „podobne“ i „nepodobne“. Svako ko ne stane u pravi politički red lako dobije etiketu.
Jedni su „botovi“.
Drugi su „sendvičari“.
Treći su „neobavešteni“.
Četvrti su „kupljeni“.
Samo zato što ne misle isto.
A onda nam se sve to prodaje kao borba za demokratiju.
Pa dobro.
Ako je demokratija, onda valjda može da postoji i čovek koji ne podržava blokade.
Može da postoji i čovek koji glasa za SNS.
Može da postoji i čovek kome je dosta stalnog blokaderskog divljanja.
I što je najgore za one koji bi najradije da izbrišu sve što ne pripada njihovom političkom taboru, ti ljudi imaju pravo da kažu šta misle.
Bez dozvole blokadera.
Bez dozvole bilo koga.
Zato današnji štand nije samo pitanje stranačke aktivnosti.
On je i jedan mali test političke stvarnosti.
Koliko god neko pokušavao da napravi sliku da postoji samo jedna Srbija, ona koja blokira, protestuje i viče, postoji i ona druga.
Ona koja ide na posao.
Ona koja plaća račune.
Ona koja brine o deci.
Ona koja hoće da joj put bude prohodan.
Ona koja ne želi da se svaki problem rešava sukobom.
I ona koja sama odlučuje kome će verovati.
A najviše od svega, postoji Srbija koja ne mora nikome da polaže račune zato što ima drugačije političko mišljenje.
To je, izgleda, najteže prihvatiti u vremenu kada se politička scena sve više pretvara u takmičenje u tome ko će koga jače da etiketira.
Jer ponekad jedan običan razgovor na ulici kaže više od hiljadu objava na internetu.
I dok se političke tenzije podižu i izaziva veštačka netrpeljivost i podele od strane blokadera, a društvo pokušava da se ubedi da više nema mesta za različito mišljenje, građani su još jednom pokazali da nisu ničija publika.
Oni sami biraju.
Sami procenjuju.
I sami će na kraju reći kome veruju.
A to je nešto što nijedna blokada, nijedna parola i nijedna internet kampanja ne može da uradi umesto njih.
