На данашњем штанду Српске напредне странке владала је атмосфера која је показала да, упркос снажним поделама и готово свакодневним тензијама и ширењу нетрпељивости од стране блокадера, значајан број грађана и даље жели директан разговор са представницима СНС и њиховим активистима.
ВИДЕО:
https://www.instagram.com/reel/DclRwF_ypxx/?utm_source=ig_web_copy_link&igsi=MzRlODBiNWFlZA==
Месецима слушамо исту причу: „народ је рекао своје“, „власт више нема подршку“, „сви су против њих“. И све то звучи прилично убедљиво, све док се не изађе из виртуелног света и не стане међу стварне људе.
А онда дође данашњи штанд СНС.
И одједном, слика није баш онаквава какву су је неки месецима цртали.
Људи прилазе. Разговарају. Питају. Задржавају се.
И ту настаје проблем за оне који су навикли да своју политичку слику Србије праве од објава, парола и блокада.
Јер ако су сви против СНС, ко су онда људи који данас прилазе њиховом штанду?
И ту више не помаже ни најгласнија парола.
Последњих месеци политичка атмосфера је намерно од стране блокадера доведена до тачке у којој се људи све чешће деле на „подобне“ и „неподобне“. Свако ко не стане у прави политички ред лако добије етикету.
Једни су „ботови“.
Други су „сендвичари“.
Трећи су „необавештени“.
Четврти су „купљени“.
Само зато што не мисле исто.
А онда нам се све то продаје као борба за демократију.
Па добро.
Ако је демократија, онда ваљда може да постоји и човек који не подржава блокаде.
Може да постоји и човек који гласа за СНС.
Може да постоји и човек коме је доста сталног блокадерског дивљања.
И што је најгоре за оне који би најрадије да избришу све што не припада њиховом политичком табору, ти људи имају право да кажу шта мисле.
Без дозволе блокадера.
Без дозволе било кога.
Зато данашњи штанд није само питање страначке активности.
Он је и један мали тест политичке стварности.
Колико год неко покушавао да направи слику да постоји само једна Србија, она која блокира, протестује и виче, постоји и она друга.
Она која иде на посао.
Она која плаћа рачуне.
Она која брине о деци.
Она која хоће да јој пут буде проходан.
Она која не жели да се сваки проблем решава сукобом.
И она која сама одлучује коме ће веровати.
А највише од свега, постоји Србија која не мора никоме да полаже рачуне зато што има другачије политичко мишљење.
То је, изгледа, најтеже прихватити у времену када се политичка сцена све више претвара у такмичење у томе ко ће кога јаче да етикетира.
Јер понекад један обичан разговор на улици каже више од хиљаду објава на интернету.
И док се политичке тензије подижу и изазива вештачка нетрпељивост и поделе од стране блокадера, а друштво покушава да се убеди да више нема места за различито мишљење, грађани су још једном показали да нису ничија публика.
Они сами бирају.
Сами процењују.
И сами ће на крају рећи коме верују.
А то је нешто што ниједна блокада, ниједна парола и ниједна интернет кампања не може да уради уместо њих.
