Stari mobilni telefoni i drugi elektronski uređaji ne nestaju sami od sebe — materijali od kojih su napravljeni mogu da traju stotinama godina u prirodi ako se nepravilno odlažu.
Na primer, staklo ekrana nikada prirodno ne propada, a baterije i matične ploče razgradnju mogu završiti tek za 100–500 godina. Takođe, elektronski otpad sadrži štetne supstance poput olova, žive i kadmijuma koje mogu opasno da zagade zemljište, vodu i vazduh ako se bace na deponije.
Zbog toga se sve više uređaja šalje na reciklažu. U specijalnim centralima telefoni se prvo skupljaju u velikim količinama, a zatim ručno rastavljaju. Prvo se obično ukloni batarija, jer može biti opasna po požar ili eksploziju, a zatim se odvajaju drugi delovi kao što su ploče, staklo i plastika. Neke komponente se recikliraju lokalno, dok se druge šalju u inostranstvo na dalju obradu.
Ovaj proces omogućava da se vredni materijali ponovo iskoriste u proizvodnji novih proizvoda, smanjujući potrebu za rudarenjem novih sirovina i smanjujući uticaj na životnu sredinu.
