Univerzitet nije scena za performanse, već stub države gde se oblikuju lideri i budućnost društva.
Od prvih evropskih univerziteta u Bolonji, Parizu i Oksfordu, pa sve do osnivanja Beogradskog univerziteta, ideja je bila ista: znanje kao najviša vrednost, a odgovornost kao njegov prirodni pratilac. Univerziteti su preživeli ratove, smene država, ideologija i sistema upravo zato što su bili iznad dnevne politike, kao prostor argumenta, dijaloga i intelektualne discipline.
I upravo zato je ono čemu danas svedočimo duboko uznemirujuće.
Filozofski fakultet u Novom Sadu, kao deo jednog od najznačajnijih univerzitetskih centara u Srbiji, nije samo obrazovna ustanova. On je simbol akademske tradicije, intelektualnog kontinuiteta i društvene odgovornosti. Ili je barem to bio, do trenutka kada je deo njegovih prostora počeo da se koristi kao politička barikada, a ne kao mesto učenja.
Unošenje dušeka u učionice, blokiranje rada fakulteta, onemogućavanje nastave, fizičko sprečavanje institucija da obavljaju svoj posao i pravljenje živih barijera, sve to nema nikakve veze sa akademskim vrednostima. To nije sloboda mišljenja. To nije autonomija Univerziteta. To je uzurpacija institucije.
Kada se knjige sklanjaju da bi se napravio prostor za improvizovani kamp, kada se amfiteatar pretvara u logistički centar, a profesori i studenti koji žele da uče i rade bivaju taoci glasne manjine, onda više ne govorimo o studentskom aktivizmu, već o sistematskom urušavanju ugleda Univerziteta.
Postavlja se jednostavno i suštinsko pitanje: ko ima korist od toga što fakultet ne radi?
Sigurno ne većina studenata, kojima se oduzima pravo na obrazovanje. Sigurno ne profesori, čiji se rad obesmišljava. Sigurno ne Univerzitet, čiji se ugled podriva i u zemlji i u inostranstvu. Korist imaju samo oni koji Univerzitet vide kao sredstvo političkog pritiska, a ne kao instituciju od javnog značaja.
Ovde obrazovanje nije cilj, ono je paravan. Univerzitet nije vrednost, on je talac. Oni koji nemaju podršku u institucijama, traže je u haosu. Oni koji nemaju argumente, pribegavaju blokadama. Oni koji ne mogu da dobiju podršku građana, pokušavaju da parališu sistem.
Istorija nas uči da države koje dozvole da im se univerziteti pretvore u političke poligone, vrlo brzo počinju da gube institucionalnu stabilnost. Kada se dozvoli da manjina, pod izgovorom „borbe“, blokira rad jedne od najvažnijih obrazovnih ustanova, šalje se opasna poruka: da je sila iznad pravila, a galama iznad znanja.
Akademska autonomija ne znači anarhiju. Ona ne podrazumeva pravo na blokadu, već obavezu odgovornosti. Ona ne znači ukidanje nastave, već zaštitu obrazovnog procesa. Svako ko to svesno ignoriše, ne brani Univerzitet, on ga podriva.
Univerziteti nisu ni levi ni desni, ni opozicioni ni vladajući. Oni su državni i društveni kapital. Zato je obaveza svake ozbiljne države da ih štiti, od političke zloupotrebe, od urušavanja ugleda i od pretvaranja u sredstvo pritiska.
Poruka mora biti jasna i nedvosmislena: Srbija ne sme dozvoliti da joj se univerziteti pretvore u taoce uskih političkih interesa. Ne sme dozvoliti da se obrazovanje koristi kao alat za destabilizaciju. I ne sme ćutke posmatrati kako se ruši ono što se decenijama gradi.
Ko zaista brine o mladima, štiti nastavu. Ko poštuje znanje, ne blokira fakultete. Ko voli ovu zemlju, čuva njene institucije.
Sve drugo nije borba za budućnost, već igra sa njom.
