Pre tačno 31 godinu, u zoru 4. avgusta 1995. godine, počeo je jedan od najbolnijih dana u novijoj istoriji srpskog naroda.
Dok su mnogi još spavali, nad Krajinom su odjeknuli prvi udari, a hiljade srpskih porodica krenule su na put bez povratka – ostavljajući za sobom domove, njive, crkve, grobove predaka i čitav jedan život.
Tih avgustovskih dana započeta je agresija Hrvatske na Republiku Srpsku Krajinu, prostor severne Dalmacije, Like, Korduna i Banije, koji je formalno bio pod zaštitom Ujedinjenih nacija. Iako su ti krajevi bili obuhvaćeni sektorima „Jug“ i „Sever“ pod misijom UNPROFOR-a, zaštita nije spasila narod koji je u kolonama krenuo u neizvesnost.
Više od 1.900 ljudi je poginulo ili nestalo, a najmanje 220.000 Srba proterano je sa svojih vekovnih ognjišta. Ali iza tih brojeva ne stoji statistika – stoje imena, lica, suze i sudbine koje ni posle tri decenije nisu pronašle mir.
Za mnoge Krajišnike 4. avgust nije datum u kalendaru. To je dan kada su poslednji put zaključali vrata svog doma. Dan kada su u traktorske prikolice stali čitavi životi. Dan kada su deca gledala roditelje kako kriju suze, a stariji poslednji put okretali pogled ka kućama koje više nikada nisu videli.
Kolone koje su se kretale ka Srbiji nisu nosile samo stvari. Nosile su ikone skinute sa zidova, porodične fotografije, šakama ponetu zemlju iz dvorišta i nadu da će se jednog dana vratiti. Mnogi taj povratak nikada nisu dočekali.
Posebnu težinu ovom sećanju daje činjenica da je prostor Republike Srpske Krajine bio pod međunarodnom zaštitom. Upravo zato u kolektivnom pamćenju srpskog naroda ostaje duboko urezano pitanje – kako je moguće da su čitave porodice ostale bez zaštite, a njihova stradanja bez pravde koju su očekivali?
Trideset jedna godina kasnije, bol nije nestala. Ona živi u pričama prognanih, u praznim kućama koje su ostale bez dečjeg smeha, u grobljima koja su zarasli korov i u sećanjima koja se prenose sa generacije na generaciju.
Srpski narod danas se ne seća samo tragedije. Seća se i dostojanstva onih koji su, i u najtežem trenutku, nosili svoje starce, čuvali decu i verovali da se čovek može lišiti doma, ali ne i pamćenja.
Zato je obaveza svih nas da pamtimo. Ne zbog mržnje, već zbog istine. Da se imena stradalih ne izgube u tišini vremena, da se suze majki ne zaborave i da deca Krajine znaju da su njihovi preci živeli, radili i stradali na svojoj zemlji.
Jer narod koji zaboravi svoje kolone, svoje prognane i svoje mrtve – rizikuje da izgubi i deo sopstvene duše. A Krajina, sa svim svojim ranama, ostaje večni opomenik da sloboda, dom i mir nikada ne smeju biti shvaćeni kao nešto što se podrazumeva.
