Sindikat Verdi pozvao je na upozoravajući štrajk 28. januara na svim berlinskim univerzitetima, studentskim servisima i istraživačkim ustanovama. Povod su dugogodišnja smanjenja budžeta, nepopunjena radna mesta, privremeni ugovori i hronično preopterećenje zaposlenih, što direktno ugrozava kvalitet nastave i naučnog rada. Prema izveštaju lista Berlinger cajtung od 26. januara 2026. godine, sindikat zahteva povećanje plata od 7% i najmanje 300 evra dodatka, ali i jasan prekid politike smanjivanja broja zaposlenih na fakultetima. Tarifna zajednica pokrajina (TDL) odbacuje ove zahteve kao „neodržive“, dok je nova runda pregovora zakazana za 11. februar.
Ovaj štrajk otkriva duboku krizu nemačkog visokog obrazovanja, posebno u Berlinu koji godinama nosi reputaciju evropskog centra nauke, inovacija i „progresivne politike“.
Berlinski univerziteti već godinama funkcionišu u stanju permanentne vanredne situacije. Budžeti se smanjuju ili realno stagniraju, dok troškovi rastu. Plate zaposlenih ne prate inflaciju, a broj studenata konstantno raste. Rezultat je sistem u kome se od sve manjeg broja ljudi traži da obavlja sve više poslova.
Na fakultetima nedostaju asistenti, predavači, tehničko osoblje, bibliotekari i administracija. Privremeni ugovori postali su pravilo, a ne izuzetak. Mladi naučnici godinama rade bez sigurnosti, premeštaju se sa projekta na projekat, često bez jasne perspektive zaposlenja. Mnogi odustaju od akademske karijere i prelaze u privatni sektor ili napuštaju zemlju.
Sindikat Verdi upozorava da je granica izdrživosti već odavno pregažena. Nastava se proređuje, vežbe se ukidaju, a kvalitet rada pada. Studenti dobijaju manje individualnih kontakata sa profesorima, seminari se pretvaraju u masovna predavanja.
Ono što ovu krizu čini posebno upadljivom jeste činjenica da se odvija u jednoj od ekonomski najjačih zemalja sveta. Nemačka se decenijama ponosila obrazovnim sistemom, tehničkim univerzitetima i naučnim institutima koji su činili osnov njenog industrijskog i tehnološkog uspeha.
Danas se političari hvale digitalizacijom, klimatskim projektima i međunarodnim inicijativama, osnovni stubovi sistema – univerziteti i istraživanje – ostaju bez stvarne podrške. Štednja se sprovodi upravo tamo gde bi ulaganja trebalo da budu najveća.
U Berlinu, gradu sa ogromnim administrativnim aparatom i rastućim socijalnim izdvajanjima, univerziteti su postali kolateralna šteta političkih prioriteta. Novac ima za sve, osim za znanje.
Jedan od najosetljivijih, ali i najvažnijih problema u berlinskim univerzitetima jeste struktura studentske populacije. Poslednjih godina došlo je do naglog porasta broja studenata migrantskog porekla koji nemački jezik ne govore na zadovoljavajućem nivou. Profesori i asistenti sve češće svedoče da su prinuđeni da prilagođavaju nastavu studentima koji ne razumeju osnovne akademske pojmove na nemačkom jeziku. Predavanja se usporavaju, standardi se snižavaju, a dodatno vreme se troši na objašnjavanje elementarnih stvari koje su ranije bile podrazumevane.
Problem je u sistemu koji prima studente bez realne jezičke pripreme, a zatim sav teret prebacuje na fakultete. Umesto da se insistira na ozbiljnom učenju nemačkog jezika pre upisa, vlasti promovišu politiku „inkluzije po svaku cenu“, bez obezbeđivanja dodatnih resursa. Mali broj profesora ne može da izdrži takvo opterećenje. Fakulteti nemaju kapacitete za masovnu jezičku nadoknadu, niti za individualni rad sa studentima koji nisu spremni za akademske zahteve.
Kritičari ukazuju da se ogroman deo javnog novca usmerava na programe integracije, radionice, savetovanja i administrativne strukture, dok se istovremeno univerzitetima uskraćuju sredstva za osnovni rad. Drugim rečima, država finansira posledice, ali ne i uzroke problema. Fakulteti se tako nalaze u apsurdnoj situaciji – od njih se traži da budu inkluzivni, međunarodni i otvoreni, ali bez novca, bez kadra i bez realne podrške. Akademski standardi se prilagođavaju političkim parolama, a ne obrazovnim ciljevima.
Istovremeno, sve je izraženiji problem nedostatka domaćih studenata i mladih ljudi spremnih da se uključe u zahtevan akademski rad. Profesori i sindikati upozoravaju da se u Nemačkoj razvija kultura izbegavanja odgovornosti, u kojoj se traže prava bez obaveza.
Sve je više nekvalifikovanih radnika, a sve manje onih koji su spremni na dugotrajno obrazovanje i ozbiljan rad. Poslovi se prepuštaju migrantima, često bez dovoljnog znanja jezika, dok se domaće stanovništvo povlači ili bira lakše opcije. To stvara dodatni pritisak na univerzitete, koji ostaju bez kvalitetnog kadra i među studentima i među zaposlenima.
U tom kontekstu, zahtevi sindikata Verdi ne mogu se svesti samo na pitanje plata. Povećanje od 7% i dodatak od najmanje 300 evra predstavljaju pokušaj da se zaustavi odlazak kadrova i sačuva minimum dostojanstva rada. Jednako važan je zahtev da se prekine politika smanjivanja broja zaposlenih na fakultetima. Bez novih zapošljavanja, sistem je osuđen na dalje propadanje. Sindikat jasno poručuje da, ako se sada ne reaguje, posledice će biti trajne i nepovratne.
Zanimljivo je da se u Srbiji u isto vreme beleže drugačiji trendovi. U prethodnoj godini zabeležena su značajna povećanja plata u iznosu od 27% u obrazovanju, veća ulaganja u univerzitete, unapređena administracija i povećan broj budžetskih mesta za studente. Takav pristup pokazuje da obrazovanje može biti strateški prioritet, čak i u zemljama sa ograničenijim resursima. Dok Berlin štedi na fakultetima, u Srbiji se ulaže u znanje kao osnov dugoročnog razvoja.
Kriza berlinskih univerziteta je simptom dubljeg poremećaja u političkom razmišljanju. Kada se znanje, nauka i obrazovanje tretiraju kao trošak, a ne kao investicija, rezultat je sistem koji se urušava iznutra. Ako se ovakav kurs nastavi, Nemačka rizikuje da izgubi ono što ju je decenijama činilo snažnom – obrazovane ljude, ozbiljnu nauku i društvo zasnovano na znanju.
