Јучерашња посета председника Србије Александра Вучића и председника СНС-а Милоша Вучевића једном локалу брзе хране у Новом Саду, ресторану „Индекс Мирјана“, наизглед је била потпуно обична. Без најаве, без обезбеђења које би привлачило пажњу, без медијске помпе. Двојица политичара дошла су као и сваки други гости – да нешто поједу.
Међутим, оно што је уследило након што се у јавности појавио снимак њиховог боравка у ресторану, показало је колико је друштво у Србији дубоко подељено и колико је простор за различито мишљење све ужи.
Део јавности, углавном повезан са такозваним „блокадерима“ и опозиционим активистима, оштро је осудио власнике ресторана, оптужујући их за „подршку режиму“, а убрзо су се појавили и позиви на бојкот тог локала. Разлог није био квалитет хране, однос према гостима или било какво кршење закона – већ искључиво то што су угостили људе који не одговарају њиховом политичком уверењу.
Овакве реакције отварају важно питање: да ли је у Србији данас дозвољено бити неутралан, или је сваки појединац дужан да се сврста?
Угоститељи, трговци, радници, студенти и обични грађани све чешће се налазе на удару јавних осуда ако не деле исте политичке ставове са најгласнијим делом опозиционе сцене. Етикетирање, јавно прозивање и позиви на економски бојкот постају нови облик притиска, који по својој суштини све више подсећа на управо оно против чега се ти исти актери декларативно боре.
Парадоксално, они који власт оптужују за ауторитарност, нетолеранцију и гушење слобода, све чешће сами демонстрирају исти образац понашања. Свако ко „погрешно мисли“, или још горе – ко одбија да мисли политички, бива проглашен за издајника, саучесника или „проблем“.
Поставља се и логично питање: како би такви људи поступали када би се нашли на власти? Ако је данас спорно то што је неки приватни локал угостио политичара, да ли би сутра било спорно ко сме да ради, ко сме да се школује, а ко сме јавно да говори?
Друштво у којем се људи деле на „подобне“ и „неподобне“, у којем се приватни посао кажњава због политичке неутралности, опасно клизи ка атмосфери страха и самоцензуре. У таквом амбијенту, демократија престаје да буде ствар избора, а постаје ствар принуде.
Посета једном ресторану у Новом Саду можда јесте ситан догађај, али реакције које је изазвала показују много већи проблем – неспремност дела друштва да прихвати различитост мишљења и право сваког појединца да живи и ради без политичког жига.
На крају, остаје питање које превазилази дневну политику: да ли желимо друштво у којем се људи деле по томе шта мисле, или друштво у којем се људи вреднују по томе како раде и какви су као људи?
