Постоје људи и покрети који не стварају ништа, већ живе од критике и исцрпљивања других, без визије и решења.
Свако од нас је бар једном имао сусрет након ког се осећао необјашњиво испражњено. Ништа вам та особа није узела материјално, али као да вам је „угасила светло“. Психологија одавно познаје овај феномен, људе који у интеракцију улазе не да би разменили мишљења, већ да би из ње изашли „нахрањени“ туђом пажњом, нервозом или сумњом. Они не граде, не доприносе, већ троше. И управо тај образац препознајемо и на друштвеном плану: покрете и групе које немају сопствену визију, енергију ни решења, већ егзистирају искључиво на критици, блокади и исцрпљивању других.
Препознају се лако. Формално су присутни у разговору, али суштински, не чују. Док говорите, они не слушају да би разумели, већ да би дочекали тренутак да упадну. Чувено „да, али“ је њихов омиљени алат: реченица која не отвара дијалог, већ га затвара. У психолошкој литератури ово се повезује са ниском толеранцијом на фрустрацију и потребом за контролом разговора. На ширем плану, исту матрицу видимо код блокадерских структура: нема предлога, нема алтернативе, само контра, опструкција и релативизација сваког помака.
У већем друштву, овај тип личности делује као социјални загађивач. У року од сат времена, атмосфера се мења: разговори се гасе, људи постају резервисани, јер „вампир“ има примедбу на све. Он је све видео, све зна, свуда је био. Ако га игноришу, почиње драматизација: изненадна слабост, морална хистерија, позивање на угроженост. Само да би се поново вратио у центар пажње. Зар ово не подсећа на уличну политику блокада, где се након игнорисања захтева прибегава инцидентима и глуми жртве, уместо аргументима и институционалном деловању?
Питање мотива је кључно. Овакви људи су често хронично незадовољни, са дубоко укорењеним осећајем инфериорности. У трансакционој анализи постоји модел животних позиција, а они готово увек живе у оквиру: „Ја сам добар – ти си лош“. Та позиција им омогућава да никада не преузму одговорност. Нису криви што не успевају, крив је систем, други људи, држава. Управо на том психолошком тлу расту блокадерски покрети: не на идеји шта треба градити, већ на уверењу да све постојеће треба срушити, јер их сопствени неуспех боли више од било које неправде.
Често су украшени и Данинг–Кругеровим ефектом – когнитивним искривљењем по коме они са најмање знања имају највише самопоуздања. Петнаест минута клипа, два твита и један наслов су довољни да се осете компетентним за економију, медицину, геополитику. Учити их мрзи, али дисквалификовати друге, то раде са страшћу. Зато су природни непријатељи сваке озбиљне, мериторне расправе и сваке политике која инсистира на резултатима, континуитету и институцијама, а не на галами и блокади.
На крају, можда је најважније питање које као друштво морамо себи да поставимо следеће: да ли желимо политику која нас гради или политику која нас држи у стању хроничне исцрпљености? Није спорно право на критику, протест и другачије мишљење, то је здраво ткиво сваке заједнице. Али постоји танка линија између корективне енергије и деструктивног импулса који живи искључиво од рушења.
Када покрет или опозиција не нуде визију већ само отпор, не предлажу решења већ само блокаде, не окупљају већ раздвајају, онда више не говоримо о политичком избору, већ о психолошком обрасцу који цело друштво увлачи у циклус умора, конфликта и стагнације.
Можда је време да се запитамо: да ли нас ти гласови заиста воде ка бољем сутра, или нас само држе у вечитој расправи у којој нико ништа не гради? Јер зрелост једне заједнице не мери се по томе колико гласно уме да руши, већ по томе колико је способна да препозна оне који, тихо и упорно, покушавају да створе нешто што траје.
