Историја показује: кад институције ослабе, маса преузима „правду“: гласну, импулсивну и без одговорности.
Историја нас учи једној непријатној истини: сваки пут када се институције повуку корак уназад, на сцену ступа маса. Неорганизована, неодговорна, неправична, већ гласна, импулсивна и убеђена у сопствену моралну исправност. У Америци XIX века то су биле гомила без одговорности Дивљег Запада, самопроглашени чувари реда који су конопцем и дрветом надокнађивали недостатак закона. Није им био потребан доказ, ни сведок, ни судија. Довољна је била сумња и довољан број људи који ће климнути главом.
Данас живимо у технолошки напреднијем, али друштвено не нужно зрелом времену. Капуљаче су нестале, али је логика остала иста. Уместо ужета, тастатура. Уместо градског трга, друштвене мреже. Уместо пресуде, „трендинг“. Данашња гомила без одговорности не окупља се око ломаче, већ око екрана, вођена алгоритмима, таблоидним насловима и унапред припремљеним наративима. Један медијски сигнал је довољан да се покрене лавина, а лавина више не поставља питања.
У таквом амбијенту, претпоставка невиности постаје архаичан појам, нешто што се учи у уџбеницима, али се не примењује у пракси. Посебно ако сте на „погрешној“ страни. А погрешна страна, по мишљењу блокадерског покрета и доброг дела опозиције, јесте сваки грађанин који не дели њихову хистерију, сваки новинар који одбија да урла у хору, сваки интелектуалац који брани институције државе. Ти људи се не побеђују аргументима, они се дискредитују, сатанизују и гурају у виртуелни блатњави јарак.
Интернет хорда не убија тело, али систематски убија репутацију. Она не пуца, али оставља трајне ожиљке. Уништава каријере, односе, породични мир. Ствара атмосферу у којој се људи плаше да јавно изговоре мишљење, да стану иза државе, да подрже стабилност уместо хаоса. Управо то је био циљ блокада: не борба за демократију, већ борба за тишину оних који мисле другачије.
Још опасније је што се тај улични и дигитални притисак све отвореније усмерава ка институцијама. Судови, тужилаштва, независна тела, све то постаје мета кампања које не траже правду, већ послушност. Судије су људи, а људи осећају страх, нелагоду и притисак. Када им се свакодневно шаље порука шта је „друштвено пожељна“ пресуда, колико смо далеко од тренутка у коме ће се судити по лајковима, а не по закону?
И ту долазимо до суштине проблема. Друштво у коме руља добије тастатуру није слободно друштво. То је друштво у коме већина ћути, институције се бране, а агресивна мањина диктира тон. Данас је мета неко други, сутра то може бити било ко од нас. Једна погрешно протумачена реч, један извађен цитат, један медијски прст уперен у правцу и механизам креће.
А оног дана када глас улице, екрана и букача постане јачи од гласа државе, када између слободног човека и казне остане само кликом активирана хајка, тада нећемо имати проблем са влашћу, већ са анархијом. И тада ће бити касно да се питамо где су нам нестале институције.
