Србија је 25. марта 1844. године, пре 182 године, донела модерну кодфикацију грађанског права – Српски грађански законик, којим је одлучно одбацила орјентално наслеђе и приклонила се стандардима грађанске Европе.
Овај корак представљао је огромну, како сустинску, тако и симболичку промену, која се данас тек делимично може разумети, али је у историји српског права означио почетак модерног правног система.
Усвајање грађанског законника означило је одлучан заокрет ка европским правним нормама и одбацивање наслеђа османске власти. Кодекс је израђен по узору на Општи грађански законик Аустријског царства из 1811. године, који је у потпуности био заснован на Napoleonovom Code civil из 1804. године.
Аутор кодекса био је Јован Хаџић, познати правник и литерата, један од водећих интелектуалаца српског народа. Хаџићу је кнез Милош Обреновић препустио израду законника, с циљем да се грађански поредак Србије уреди по европским стандардима, уз уважавање елемената домаћег правног наслеђа.
Српски грађански законик садржао је 950 чланова и остао је на снази наредних стотину година, све до 1946. године, када је са доласком комуниста уведен нови правни систем. Закон је допуњаван током времена, 1864, 1868, 1872. и 1911. године, како би одговарао потребама државе и друштва.
Примену законника Србија је постепено ширила са ослобађањем територија, прво 1878. године, а потом и након Балканских ратова 1912/13. године. Тиме је Српски грађански законик постао правни темељ и за новоослобођене области Старе и Јужне Србије.
Хаџић је при изради законника стандардизовао правну терминологију користећи елементе старих правних споменика, народни говор, војвођанску грађанску терминологију и латинске термине. Ово је изазвало полемике, а један од његових највећих критичара био је Вук Караџић.
Јован Хаџић, познат и под псеудонимом Милош Светић, рођен је 1799. године у Сомбору. Студирао је философију у Пешти, а потом право у Бечу, где је докторирао 1826. године. Био је љубитељ римског права и класичне књижевности, преводећи Хорација, Хомера, Вергиља, као и Шилера и Гетеа са немачког.
Поред рада на грађанском законику, Хаџић је учествовао у уређењу Врховног суда и судског система Србије по европским стандардима. По повратку у Нови Сад наставио је политичко и правно деловање као посланик и организатор судства у Војводини, све до смрти у априлу 1869. године.
Српски грађански законик 1844. године остаје један од најзначајнијих примера модернизације права у Србији, представљајући везу српског правног наслеђа са европским цивилизацијским тековинама и постављајући темељ за развој правног система у наредним генерацијама.
