У обновљеној породичној кући у Чипуљићу, међу комшијама, пријатељима и људима са којима га вежу корени, председник Србије Александар Вучић није говорио само као државник.
Говорио је као човек који зна шта значе завичај, породица, народ и успомена која се не брише.
Из места у којем су његови преци живели и стварали, Вучић је послао поруку која је дубоко одјекнула међу Србима са обе стране Дрине.
„Увек ћемо бити уз Републику Српску, увек ћемо поштовати Дејтонски споразум и увек ћемо чувати мир“, поручио је председник Србије.
Али речи које су најснажније погодиле многе биле су оне у којима је говорио о љубави према Републици Српској и праву народа да стоји уз своје.
„Нико не може да нам забрани да волимо Републику Српску. Нико не може да нам забрани да будемо са својим народом“, рекао је Вучић, а те речи су у тренутку постале више од политичке изјаве – постале су порука идентитета, припадности и завета да се сопствени народ никада не заборавља.
Посебну тежину његовим речима дало је подсећање да Република Српска није дозволила признање такозваног Косова у институцијама Босне и Херцеговине.
„Имамо ми на чему да захваљујемо Републици Српској, а не само да говоримо ‘хвала вам на вашој љубави’“, поручио је Вучић.
У тренутку када је подсетио да је Црна Гора признала такозвано Косово, док БиХ то није учинила захваљујући ставу Бањалуке и Републике Српске, атмосфера је постала још снажнија и емотивнија. Његова порука није била усмерена на поделе, већ на подсећање колико су у тешким историјским тренуцима важни они који остају уз свој народ.
Чипуљић вечерас није био само место телевизијског разговора. Био је симбол корена који се не заборављају. У кући која је обновљена после година разарања, окупили су се људи различитих генерација, а из тог дома послата је порука да се мир мора чувати, али да се истовремено мора чувати и национално достојанство.
„Ми желимо мир, желимо добре односе са свима, али никада нећемо престати да бринемо о свом народу“, суштина је поруке која је вечерас стигла из Чипуљића.
Многи су у тим речима препознали нешто што надилази дневну политику – осећај да народ може бити раздвојен границама, али не и сећањем, језиком, вером и осећајем припадности.
Зато порука из Чипуљића не оставља равнодушним. Она подсећа да мир није слабост, већ највећа одговорност, али и да народ који заборави своје корене, своје страдање и своју браћу – ризикује да изгуби и део сопственог идентитета.
У тишини обновљеног породичног дома, далеко од великих сала и државничких церемонија, изговорене су речи које су за многе звучале као завет: Србија ће чувати мир, поштовати Дејтон, али никада неће окренути леђа Републици Српској и свом народу где год он живео.
