Окупирани ректорат, блокаде које месецима паралишу академски живот и све отвореније политичко позиционирање, слика је која се све теже може назвати искључиво универзитетском кризом.
центру те слике налази се Владан Ђокић, човек који је, по мишљењу бројних критичара, одавно престао да делује само као ректор и постао једно од најпрепознатљивијих лица блокадерског покрета.
Пут од професорске катедре до политичке бине никада није био краћи. Док студенти остају без наставе, испита и извесности, ректорат све више подсећа на штаб политичког покрета, а све мање на институцију која треба да штити академске вредности, знање и будућност младих.
Питање које се намеће није више само ко води Универзитет, већ коме он данас служи. Да ли је приоритет образовање, научни рад и аутономија универзитета или изградња политичког фронта под окриљем студентских блокада?
Критичари упозоравају да се иза приче о „борби за академске вредности“ све чешће назире борба за политички утицај. Универзитет, који би требало да буде простор слободне мисли и дијалога, све више постаје симбол дубоке поделе, конфронтације и институционалне парализе.
Уместо амфитеатара испуњених студентима, јавност гледа блокиране зграде, политичке поруке и атмосферу у којој се свако неслагање доживљава као напад на „покрет“. А управо ту, сматрају критичари, лежи највећа опасност — када се академска функција стопи са политичким активизмом, граница између Универзитета и политичке сцене постаје готово невидљива.
Зато се све гласније поставља питање које више није само реторичко: да ли Србија данас има ректора који штити Универзитет или политичког лидера који Универзитет користи као позорницу за много ширу и амбициознију политичку улогу?
