Европске државе све отвореније мењају приступ миграционој политици, али свака на свој начин, тражећи одговор на растући притисак демографских проблема, интеграције и оптерећења социјалних система.
Док Немачка покушава да смањи број миграната и подстакне њихов повратак у матичне земље, Француска најављује драстично ограничавање нових долазака, а Шпанија у мигрантима види могућност за спасавање опустелих руралних подручја и оживљавање локалне економије.
Немачка, која је током мигрантске кризе 2015. године примила огроман број избеглица, сада разматра мере којима би део странаца био подстакнут на добровољни повратак. Према наводима немачких медија, Берлин разматра финансијске подстицаје до 8.000 евра за сиријске мигранте који би се вратили у своју земљу.
Циљ немачких власти је постепено смањење броја од више од 900.000 Сиријаца који тренутно живе у Немачкој, пре свега оних који немају трајни правни основ за останак. Влада процењује да би једнократни трошкови повратка могли бити мањи од дугорочних издвајања за социјалну помоћ, смештај, здравствену заштиту и интеграционе програме.
Међутим, такав план наилази на отпор Дамаска. Сиријске власти поручиле су да се противе масовним депортацијама и да своје држављане у иностранству сматрају важним ресурсом за будућност земље. Истовремено, статистика показује да је повратак миграната изузетно спор процес — током прошле године добровољно се вратило тек неколико хиљада људи.
За разлику од Немачке, Француска жели да заустави нове миграционе токове. Француски министар правде Жералд Дарманен предложио је трогодишњи мораторијум на легалну имиграцију, што представља један од најоштријих ставова француских власти последњих година.
Према његовим речима, Француска је достигла границе својих интеграционих капацитета и потребно је време да се држава посвети мигрантима који већ живе у земљи. Међу предложеним мерама налазе се строже миграционе квоте, ограничење спајања породица и смањење издавања нових боравишних дозвола.
С друге стране, Шпанија шаље потпуно другачију поруку. Тамошње власти сматрају да без миграната многа села и мање средине немају демографску будућност. Због тога Мадрид покреће програме који подстичу досељавање миграната у руралне области које деценијама губе становништво.
Иако мигранти чине значајан део укупне популације Шпаније, њихов број у селима и мањим местима остаје релативно мали. Управо зато држава финансира пројекте локалних самоуправа и компанија који имају за циљ привлачење радне снаге у угрожене регионе.
Поједине општине већ функционишу захваљујући досељеницима из Африке и Латинске Америке, који раде у фабрикама, пољопривреди, пекарама, продавницама и другим делатностима које локално становништво све мање обавља.
Три различите политике откривају дубоку поделу унутар Европе када је реч о миграцијама. Док једне државе мигранте виде као економски и безбедносни изазов, друге у њима препознају неопходну радну снагу и шансу за демографски опоравак.
Немачка, Француска и Шпанија тако данас представљају три различита модела будуће европске миграционе политике, док Европска унија и даље нема јединствен одговор на једно од најважнијих питања савременог друштва.
