Nemačka se sve dublje guši u rekordnim „XXL-kreditima“, koji umesto da budu usmereni u puteve, pruge, škole i stvarni razvoj, sve više služe za krpljenje budžetskih rupa i finansiranje rastućih tekućih rashoda. Račun za takvu politiku, kako upozoravaju vodeći ekonomisti, na kraju će platiti građani, kroz više poreze, slabiji rast penzija, skuplje doprinose i moguće podizanje starosne granice za odlazak u penziju, prenosi BILD.
Prema istom izvoru, nova crno-crvena koalicija CDU/CSU i SPD odobrila je za 2026. godinu nova zaduženja koja premašuju 180 milijardi evra, pri čemu značajan deo tog novca ne završava u obećanim investicijama, već u potrošnji koja samo kratkoročno prikriva dubinu problema. Ekonomisti iz instituta „Ifo“, kao i stručnjaci povezani sa „Bertelsmann“ fondacijom, upozoravaju da takva politika predstavlja otvoreno odstupanje od predizbornih obećanja i put ka budžetskom haosu u kojem će sve veći deo državnog novca odlaziti na kamate, socijalne troškove i penzioni sistem.
Posebno alarmantna postaje situacija sa penzijama. One ove godine nominalno rastu za 4,24%, ali stručnjaci upozoravaju da bi taj rast mogao ostati samo broj na papiru, jer će inflacija, poreska opterećenja i rast životnih troškova u velikoj meri poništiti svako formalno povećanje. BILD navodi da se već ozbiljno razmatraju mere poput kasnijeg odlaska u penziju i slabijeg budućeg usklađivanja penzija, pošto demografski pritisak, sve manje zaposlenih na jednog penzionera, nemački sistem gura ka tački pucanja.
Tu se pritisak ne zaustavlja. Nemački poreski obveznici mogli bi uskoro da se suoče sa novim talasom opterećenja, jer rastući troškovi kamata, socijalnih davanja, zdravstva i nege traže sve više novca. U igri su, prema procenama ekonomista, povećanje PDV-a, viši doprinosi za zdravstveno i socijalno osiguranje, pa čak i uvođenje ili proširenje novih oblika oporezivanja imovine. Drugim rečima, država koja je godinama drugima držala predavanja o štednji i disciplini sada sopstvene promašaje pokušava da naplati od građana, koji već osećaju pritisak skupe svakodnevice.
Još pogubnije je to što se ogroman dug ne koristi kao razvojni instrument, već kao politički flaster za sistem koji zamenjuje ozbiljne reforme. Umesto da preseče birokratiju, racionalizuje rashode i sprovede dubinske promene u penzionom i socijalnom sistemu, Berlin bira lakši put – novo zaduživanje i odlaganje suočavanja sa stvarnošću. Takva politika ne rešava krizu, već je prebacuje na buduće generacije, koje će naslediti i dugove i oslabljen privredni potencijal. Zbog toga sve češće odzvanjaju upozorenja da se Nemačka kreće ka „okamenjenoj državi“, u kojoj gotovo sav novac odlazi na održavanje preskupog aparata, dok za stvarni razvoj ostaje sve manje prostora.
Pod dodatnim pritiskom nalazi se i čuvena nemačka „Schuldenbremse“, ustavna kočnica zaduživanja, koja je godinama predstavljana kao simbol odgovornosti i finansijske ozbiljnosti. Danas se upravo taj princip sve otvorenije potiskuje, relativizuje ili zaobilazi kroz posebne fondove i vanredne konstrukcije, čime se urušava i poslednji mit o Nemačkoj kao besprekornom čuvaru evropske fiskalne discipline.
