У тренутку када је расправа о неповерењу Влади достигла врхунац политичке драме, министар културе Никола Селаковић одржао је један од најемотивнијих и најоштријих говора у Народној скупштини.
Док су се у сали смењивале оптужбе и политички сукоби, Селаковић је подигао расправу на много виши ниво — ниво националног памћења, културног наслеђа и поштовања према онима који су дали живот за Србију.
У тренутку када је расправа о неповерењу Влади достигла врхунац политичке драме, министар културе Никола Селаковић одржао је један од најемотивнијих и најоштријих говора у Народној скупштини, поручивши да се о Генералштабу не сме говорити кроз, како је навео, „полуистине, неистине и глупости“, већ кроз истину о страдању, отпору и жртви српског народа.
Док су се у сали смењивале оптужбе и политички сукоби, Селаковић је подигао расправу на много виши ниво — ниво националног памћења, културног наслеђа и поштовања према онима који су дали живот за Србију.
„Борим се за културно наслеђе Србије, али нећу дозволити да се историја кривотвори“, поручио је министар, изазвавши снажне реакције у парламенту.
Посебно се осврнуо на такозвани „случај Генералштаб“, наглашавајући да је одлука о проглашењу рушевина Генералштаба за културно добро била „ништава и поништена“, те да ју је, како је подсетио, поништила и Народна скупштина Србије.
„Та одлука донета је у време када је требало поклонити срушен Маршалат“, рекао је Селаковић, алудирајући на, како је оценио, погрешан однос према државној и историјској баштини.
А онда је уследио део говора који је оставио најјачи утисак.
„Рушевине Генералштаба нису симбол отпора овог народа током НАТО агресије. Симбол отпора су они који су 1998. и 1999. године положили своје животе бранећи отаџбину“, поручио је министар.
У сали је на тренутак завладала тишина.
Селаковић је подсетио да се отпор не сме свести на бетон, зидове и рушевине, већ да се истински симбол налази у именима војника, полицајаца, резервиста и добровољаца који су стали у одбрану Србије у најтежим данима њене новије историје.
„Када говоримо о отпору, морамо говорити о људима који су оставили породице, децу и домове да би бранили земљу. Њихова жртва је светиња коју нико нема право да релативизује“, поручио је министар.
Његов наступ многи су оценили као снажан патриотски апел да се национално памћење чува са достојанством и поштовањем, а да се културно наслеђе не користи као средство дневнополитичких обрачуна.
У времену када су политичке поделе дубоке, Селаковић је покушао да подсети на нешто што, како је поручио, мора бити изнад сваке странке и сваке расправе — поштовање према онима који су дали живот за Србију.
„Можемо се разликовати у политици, можемо се спорити око закона и одлука, али не смемо заборавити ко је бранио ову земљу када је било најтеже“, поручио је министар културе.
Његове речи одјекнуле су као снажан позив да се културно наслеђе, историја и жртва бранилаца Србије чувају не само у институцијама, већ и у колективном сећању народа.
Јер, како је поручено из скупштинске говорнице, зидови могу бити срушени, али жртва оних који су бранили отаџбину остаје трајан и непобедив симбол отпора Србије
