Postoje trenuci kada političke razlike prestaju da budu važne. Postoje dani kada svaka normalna ljudska duša mora da stane, da ćuti i da se pokloni nevinim žrtvama. Dan sećanja na stradale i prognane Srbe u „Oluji“ upravo je jedan od tih dana.
Zato je teško pronaći reči za zgrožavanje koje je izazvala činjenica da su pojedini blokaderi obeležavanje ovog dana i odavanje pošte ubijenim i proteranim Srbima nazvali — „funkcionerskom kampanjom“.
Nijedna reč saosećanja za oko 250.000 Srba koji su proterani sa svojih vekovnih ognjišta. Nijedna reč tuge za skoro 2.000 ubijenih i nestalih. Nijedna reč za majke koje su u kolonama gubile decu, za starce koji su umirali na putu bez povratka, za porodice koje ni posle tri decenije nisu dočekale pravdu.
Ali zato — uvrede, podsmeh i omalovažavanje onih koji su se poklonili žrtvama sopstvenog naroda.
To nije više pitanje politike. To je pitanje elementarne ljudskosti.
„Oluja“ nije stranački događaj. Nije izborna tema. Nije prostor za dnevnopolitičke obračune. Ona je najveća rana srpskog naroda u novijoj istoriji, tragedija čiji plač i danas odjekuje u hiljadama krajiških domova širom Srbije i Republike Srpske.
Nazvati sećanje na prognane i ubijene Srbe „kampanjom“ znači pokazati zastrašujući nedostatak pijeteta prema sopstvenim sunarodnicima. To znači okrenuti glavu od kolona koje su nosile ikone, decu i poslednje uspomene na domove koji su nestali u plamenu.
Dok Srbija pali sveće za svoje mrtve, neko u tome vidi politički marketing.
Dok porodice stradalih i danas traže kosti svojih najmilijih, neko u tome vidi „funkcionersku kampanju“.
I upravo tu leži najveća tragedija ovakvih poruka — ne u političkoj oštrini, već u potpunom odsustvu saosećanja.
Svaki narod koji drži do sebe pamti svoje žrtve. Francuzi pamte svoje, Jevreji svoje, Rusi svoje. Samo se od Srba, izgleda, očekuje da se stide svojih kolona, svojih mučenika i svojih grobova.
Zato je reakcija javnosti toliko snažna. Ne zbog jedne objave na društvenim mrežama, već zbog osećaja da je prešla granica između političkog neslaganja i vređanja uspomene na nevino stradale ljude.
Kada neko ne može da pokaže ni minimum poštovanja prema srpskim žrtvama, onda je to više od političkog stava — to je duboko uznemirujući odnos prema sopstvenom narodu i njegovoj tragediji.
A žrtve „Oluje“ zaslužuju nešto sasvim drugo: tišinu, molitvu, suzu i večni pomen — a ne podsmeh, omalovažavanje i hladni cinizam koji je mnoge građane ostavio u neverici i ogorčenju.
