Када се све назове насиљем, женско питање се политички злоупотребљава, чињенице се губе, а идеологија замењује разум и одговорност
Последњих година, у јавном простору све чешће се стиче утисак да живимо у друштву у коме је жена стална жртва, држава стални угњетач, а власт по дефиницији непријатељ слободе. Та слика се понавља толико упорно да се више и не поставља питање: да ли је она потпуна, тачна и фер?
Јер, када се све прогласи насиљем, када се свака друштвена појава представи као репресија, а свака институција као средство контроле, онда више не говоримо о заштити жена, већ о политичком наративу.
ИСТИНСКО НАСИЉЕ И МЕДИЈСКА ХИПЕРБОЛА НИСУ ИСТО
Насиље над женама постоји. То је чињеница. Али исто тако је чињеница да се данас појам насиља све чешће развлачи до бесмисла, чиме се релативизују стварне жртве и обезвређује борба оних које заиста трпе тешке облике злостављања.
Друштво у коме:
- жене имају приступ образовању
- жене воде министарства, компаније и институције
- жене су заштићене законом
- насиље се процесуира, а не легитимише
не може се озбиљно поредити са режимима у којима се женама забрањује да говоре, уче или постоје у јавности.
Изједначавање демократских држава са талибанским Авганистаном није борба за права жена, то је манипулација емоцијама јавности.
КАДА ЖРТВА ПОСТАНЕ ИДЕОЛОШКА КАТЕГОРИЈА
Један од најопаснијих трендова савременог активизма јесте стварање трајне културе жртве. Жена се у том наративу не представља као снажна, способна и одговорна грађанка, већ као неко ко је стално угрожен, коме је потребан тутор и заштитник, најчешће ван институција сопствене државе.
То није еманципација. То је нова форма патернализма, само упакована у модерну реторику.
Истовремено, сваки инцидент се генерализује, сваки појединачни случај се проглашава системским, а сваки пропуст се приписује „власти“, без доказа, без контекста и без одговорности.
ДРЖАВА КАО САВЕЗНИК, А НЕ НЕПРИЈАТЕЉ
За разлику од слике која се често пласира, држава Србија је последњих година управо појачала институционалну заштиту жена:
- оштрији закони против породичног насиља
- специјализоване јединице полиције
- сигурне куће
- брже судске процедуре
- јавне кампање и едукација
То нису карактеристике ауторитарног режима, већ система који препознаје проблем и покушава да га реши.
Критика је легитимна. Али стално приказивање државе као репресивног апарата, чак и онда када реагује, уводи опасну идеју да институције нису решење, већ проблем. А друштво без институција најбрже клизи у хаос.
ПРОТЕСТИ, УЛИЦА И ПОЛИТИЧКА ОДГОВОРНОСТ
Посебно забрињава тенденција да се сваки непријатан догађај на протестима аутоматски тумачи као „обрачун власти са женама“. У стварности, јавни простор није стерилан, нити се може у потпуности контролисати понашање појединаца.
Кључно питање није да ли инцидената има, већ:
- да ли се они санкционишу
- да ли институције реагују
- да ли се кривица индивидуализује
А одговор је – да.
Политичка злоупотреба тих догађаја, међутим, служи да се створи слика сталне репресије и да се страх користи као средство мобилизације.
ПОРОДИЦА НИЈЕ ЗАТВОР, ВЕЋ ОСЛОНАЦ
Још једна честa манипулација јесте представљање породице као механизма контроле. У стварности, породица је у друштвима попут нашег и даље најважнији ослонац, посебно за жене.
Државна политика која подржава мајчинство, родитељство и породичну стабилност не одузима женама права, већ им пружа избор и сигурност. Оспоравати то значи игнорисати економску и демографску реалност.
КАДА СЕ ПРЕТЕРА, ИСТИНА СЕ ГУБИ
Претеривање у представљању насиља над женама не води већој заштити, већ:
- замору јавности
- губитку поверења у стварне податке
- релативизацији тешких случајева
Када је све насиље, ништа више није.
ЗАКЉУЧАК
Права жена се не бране рушењем државе, већ њеним јачањем. Не бране се виком, већ законом. Не бране се претеривањем, већ одговорношћу.
Србија данас није друштво у коме су жене ућуткане, затворене или невидљиве. Напротив, оне су присутне у политици, економији, медијима и јавном животу више него икада.
Зато је време да се направи разлика између:
стварне борбе за права жена
и политичке експлоатације те борбе.
Јер у друштву у коме се све проглашава репресијом, највећа опасност постаје, губитак разума.
